Koliko god užasni i krvavi bili, filmovi od kojih se zaista ježimo su oni koji nam “upadaju u glavu” i psihički nam se poigravaju sa mislima. Stoga nije ni čudo što je “Salò” ili “120 dana Sodome” proglašen za najuznemirujući film svih vremena od strane časopisa Complex.
Film italijanskog reditelja Pjera Paola Pazolinija snimljen je 1975. godine i zasnovan je na delu zloglasnog markiza de Sada iz druge polovine 18. veka, po kome je pojam sadizam i dobio ime. Pazolini je adaptirao priču i smestio je u fašističku Republiku Salo nakon pada Benita Musolinija 1943. godine.
Četiri moćne vojvode, monsinjor, magistrat i predsednik, rukovode novoformiranom državom vodeći politiku seksualne i psihofizičke torture. Organizujući svoju državu, vlastodršci zapošljavaju četiri tinejdžera sumnjivih moralnih vrednosti koji će im služiti kao čuvari. Pored njih, sarađuju sa četiri prostitutke koje će podsticati njihove seksualne frustracije i stimulisati bizarne događaje.
Radnja je podeljena na četiri dela po uzoru na Danteovu Božanstvenu komediju, a prava drama počinje kada moćnici jedni drugima daju ćerke za brak kao svojevrsni ugovor koji postavlja temelje njihove narušene diktature.
Sadeov roman su mnoge zemlje zabranile, a ista sudbina zadesila je i film. Nasilni prikazi silovanja, sodomije, torture, konzumacije fekalija i vulgarnog jezika razlozi su zabrane prikazivanja filma, koji najvećim delom predstavlja i silovanje samih gledalaca.
Međutim, istrajniji gledaoci moći će da shvate, a da istovremeno ne opravdavaju ove postupke.
Kroz eksplicitne scene terora reditelj povlači analogiju sa fašističkim režimom. Kao što je teror bio legitimisan u takvim režimima, on je takođe legitimisan u Republici Salo, što ga ne čini moralno prihvatljivim. Ono što na prvi pogled možda nije očigledno jeste da Pazolini nije dao negativnu kritiku samo otvorenih fašističkih sistema i rata, već i korumpiranih vladara koji se kriju u velu demokratije i kapitalizma koji se demagoški izjednačava sa slobodom.
Scene u kojima vidimo potrošnju fekalija, dobrovoljnu i nametnutu, mogu se uporediti sa konzumiranjem junk kulture, ili, kako je sam Pazolini objasnio, sa industrijom prerađene hrane. Kapitalizam je smatrao čak i gorim od nacizma jer je manipulisao ljudskim telom na način na kome Hitlerove metode ne bi smele da zavide.
U jednom od retkih intervjua, koje je emitovao Dangerous Minds, filmski reditelj Pjer Paolo Pazolini objasnio je svoju viziju kontroverznog filma i značenje iza njega.
– U filmu ima mnogo seksa, koji teži da bude sado-mazo i ima vrlo specifičnu funkciju – svođenje ljudskog tela na robu koja se može prodati. Film predstavlja šta moć čini ljudskom biću, ljudskom telu – rekao je reditelj.
– Moja potreba da snimim ovaj film proizilazila je i iz činjenice da posebno mrzim tadašnje vođe. Svako od nas mrzi moć kojoj smo primorani da se potčinimo sa posebnim žarom – dodao je.
Pazolini nije doživeo premijeru svog filma jer ga je 17-godišnjamuuška prostitutka Đuzepe Pelos ubio pregazivši ga automobilom u misterioznoj nesreći čiji pravi uzrok nikad nije utvrđen i i dalje je tma brojih teorija zavere. Naravvno, i one da mu je upravo ovaj film došao glave.
