Izložba “Neobična kolekcija: Izbor dela iz kolekcije Ljudmile Stratimirović” otvorena je u utorak, 23. decembra u Salonu Oto Bihalji-Merin u Beogradu. Kustoskinja izložbe je Senka Latinović.
Ljudmila Stratimirović svojoj kolekciji pristupa otvorenog uma i oslanjajući se na na sopstveni unutrašnji impuls.
– Oduvek me veoma zanimala naivna umetnost. Volim da nabavim, ukoliko sam u mogućnosti, radove naivnih umetnika i zanatlija. Donosila sam zanimljive predmete iz Afrike, Argentine, Rusije, i kolekcija je počela spontano da se formira. Tokom devedesetih sam radove jednog umetnika kupovala na ulici. Zanimaju me knjige o projektima podrške naivnim umetnicima. Naivna umetnost ili art brut za mene je najiskrenija umetnička ekspresija, nezadrživa potreba da se kreativno izraziš bez dvoumljenja i nesigurnosti u svoj talenat – navela je Ljudmila Stratimirović povodom ove izložbe.
Kustoskinja Senka Latinović na otvaranju je navela da su pred publikom izložena dela kupljena od uličnih prodavaca, pronađena na buvljacima širom sveta, dobijena kao poklon od prijatelja, kao i radovi nastali u okviru Specijalne bolnice Okružnog zatvora u Beogradu.
Dela su nastala u rasponu od 70-ih godina do današnjeg vremena, a autori su mahom anonimni i o njima nema puno biografskih podataka, što daje dodatnu dimenziju čitanju i interpretiranju samog sadržaja.
Senka Latinović dodala je da su “strah od anonimnosti autora i amaterizma su možda i dva najveća muzejska straha”, odnosno “kategorije koje prete da destabilizuju samu instituciju i oduzmu joj auru neprikosnovenog arbitra, koji teži da na osnovu objektivnosti i jasnih kriterijuma da konačan sud šta to umetnost jeste, a šta nije”.
– Pitanje koje provociram ovom izložbom je: da li je moguće da muzej otvori svoj prostor čak i za umetnost koju sam možda ne bi smestio u svoju kolekciju? Da li je moguće čuti i druge glasove, vizije, zaviriti u tuđe univerzume i razumevanja sveta, koja povremeno mogu i da se kose i sudaraju sa našim? Da li muzeji suštinski, a ne samo deklarativno, mogu da izađu iz pozicije vršenja simboličkog nasilja, kako je to definisao francuski sociolog Pjer Burdije, odnosno implicitnog podržavanja kulturološke nejednakosti – istakla je Senka Latinović i dodala:
– Želim da verujem da je to moguće. Da naš muzej i mi kao kustosi, koji smo možda arbitri ali i medijatori između dela i publike, između institucije i svega onoga što se nalazi izvan nje, imamo potencijal kako za samokritiku tako i za podršku drugačijim perspektivama, umetničkim i kolekcionarskim. Verujem da u tom pogledu možemo da budemo i avangardni u institucionalnom kontekstu i nadam se da svojim primerom već pokazujemo otvorenost za eksperiment i propitivanje okoštalih narativa, što je po mom mišljenju, jedan od glavnih zadataka današnjih muzeja.
Direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti, dr Ivana Bašičević Antić, u svom govoru je istakla:
– Mislim da je budućnost u velikom otklonu od tradicionalnog i pomalo konzervativnog viđenja uloge muzeja; u otklonu od predmeta koji su nekad veoma vredni, ali su postali kočnica u spajanju i definisanju nove muzejske uloge. Oni bi trebalo da su više okrenuti razgovorima i formiranju određenih veza sa zajednicom, koja podrazumeva i publiku i stručne ljude, ali i teme poput ove večeras. Šta je ono što ne vidimo, odnosno šta je definisalo muzej kao potencijalno groblje i kraj umetničkog dela.
Izložba će biti otvorena do 31. januara 2026. godine.
