Originalna verzija komentara Džonija Štulića na knjigu “Između krajnosti”… u lirskoj formi

A tako izađe i prva kњiga trokњižja (ja li
grmi, ja l se zemљa trese, jok, tutњe secikese)
Ivačkovića, koja služi u tri svrhe: da me se
ogadi; da se ilegalna prodaja ukradenog
pospeši; i da se on sâm osladi. Pošto mi je sve
jasno, navešću samo početak iz uvoda, kojeg
izdavač na mreži postavi – netu, kojim se nerast
obilno služio, štaviše, i ideju za pomiju
odskora dobio (jer od Stonsa se ne može živeti),
čitajući po zadatku pomene za moj rođendan dve
hiљade šesnaeste – a onda na њ odgovoriti.

… Kredit i pravo na pokušaj da se o Džoniju Štuliću i
onome što je uradio napravi realna, verna slika nisam
tražio u svojoj profesionalnoj biografiji. To pravo prona-
šao sam, brzo i lako, u činjenici da pripadam generaciji
bez koje on nikada ne bi stekao ime, slavu i novac. Reč
je o generaciji koja mu se na prelasku sedamdesetih u
osamdesete predala bez ostatka i kasnije veoma teško
podnela njegovo napuštanje zajedničke zemlje. Ali u tim
uspomenama odavno nema ljutnje, gorčine ili razoča-
ranosti. Otud toga nema ni u mom pisanju o Džoniju…

Najveći dosadašњi Ivačkovićev uspeh je naslov:
Kako smo propevali, mada on nikada ne zine,
niti ijedan svoj glazbeni rad predočiti ume.
Takvo mu je i svojataњe generacije, koju
zacelo nije oplodio, a kamoli me još i
napravio, upravo obratno (kako se samo u
oba slučaja u tuđe ugradio), bez mene bi
na Stonsima ostao, pa bi sad ove reči đavo
odneo. Viseći oko boљih poput visibabe
zove profesionalnom biografijom. A što se
tiče napuštaњa zajedničke zemљe, on sad ima
srpsku putovnicu i državљanstvo za razliku od
mene, kome, ostavši bez zemљe i državљanstva,
na ličnoj karti piše nacionalnost Jugoslaviše
(što se toga tiče, Juga beše većini poligon za
pљačku, dok meni za stvaraњe, ako je i trebasmo,
nastranu љubav, beše to iz protivrečnih pobuda).
Ko je koga, dakle, barem na ovom deliću dokaza
izdao, kad sam posledњi Jugosloven, i shodno stranac,
otkako svi drugi promeniše strane, a ja bejah
primoran na odlazak (između ostalog) i da bih
ostao to što jesam. I sad on meni pridikuje
o zajedništvu dvadesetogodišњim vapajima
(kojima, uguzujući se, napravi karijeru)
da neko dovede Stonse u zemљu, pri čemu nikad
i ne pomisli na me, a kamoli da mu to još teško
padne. Nadaљe, ime i slava su mi neosporni,
ali novce nikad nisam stekao, ne samo zato
što sam se za lovorov venac nadmetao, nego i
zato što sam svoj rad sâm plaćao, inače ga ne bi
bilo. I premda okrenuh sa jednim centom nekoliko
desetina miliona evra, ništa od toga ne
viđeh, jerbo to ode (čistom otimačinom) u ruke
onih koji њega tim mrvicama sa moje trpeze
plaćaju da me ocrni i ogadi u slučaju
da se pitaњe odštete (o kojoj će i buduća
pokoleњa imati šta da kažu) jednom postavi.

…Štulić je dakle, plašeći se „mračnih sila“ i brinući za
svoju sudbinu, jako preuveličavao stvari. Ispostavilo se da
mu je baš odatle pretila jedina prava opasnost – paranoja.
Doduše, osim što je u ozbiljnoj meri uticala na njegovu
odluku da ode iz Jugoslavije, ona mu je bila izvor inspira-
cije i podsticala ga na rad. Ali je razumljivo što je pokušao
da je se otrese ili da je bar ublaži. U svakom slučaju, napu-
stio je tlo koje ga je nadahnjivalo. „Sin sam ove Jugosla-
vije od glave do pete“, objavljivao je u osvit osamdesetih.
Verovatno je tada zaista i bio takav. Utoliko je veća šteta
što nije našao snage da ostane. Time je razočarao mnoge
koji su ga podržavali. Beogradski rok kritičar Dragan
Kremer, jedan od najboljih i najpopularnijih u Jugoslaviji,
bio je veliki Azrin zaštitnik sve do albuma Kad fazani lete.
Posle Džonijevog odlaska pisao je ovako: „Udaljio se u
udobnu zavetrinu, gde njegova ubeđenja ništa ne mogu da
promene i ne nose ni ozbiljnu odgovornost ili posledice.
Na tu rupu iscurio je značaj ključnih Azrinih pesama.“

Stoji da sam preuveličavao stvari, jer lûk ili
lastiku natezah da bi se videlo gde će prvo
prsnuti, da bi se dotično moglo preduprediti.
Ipak „mračne sile“ me dobrano opovrgnu, nije li?

Kremer opet brzo shvati da smo ko nebo i zemљa,
videć me ovlaš u Zagrebu baš uoči Fazana.
U svakom slučaju, na meni je ime napravio,
a ne suprotno, otuda њegovu zaštitu nisam
potrebovao, međutim, Ivačković sudi po sebi,
naravno. Kremer pak brzo promeni ploču i stade
nesmiљeno udarati, kao Maksim po diviziji.
Devedesete je – kad se dadoh na zadњe pokušaje
neumitne događaje odagnati (inače se
tih par nastupa na televiziji ni u ludilu
ne bi zbili), po mom pojavљivaњu na beogradskom
Trećem TV kanalu – pisao u novosadskom Stavu:

…da li je moguće da je on toliko lud–ozbiљan,
ili je, pak, svoje sagovornike ložio ko koњe.
Elem, odbijajući da se povuče, suštinski
nepromeњen (samo pogoršan) od novog talasa
naovamo, (a trebao bi biti pametniji,
čak mudriji) BJŠ nastavљa da hiperaktivno
bulazni, odavno bez pokrića i bez čvrste,
dovoљno široke podloge u sopstvenoj profesiji,
kao i svi balkanski politikanti. Kad ta
demagogična štetočina najzad izda novi LP…

da bi to sledećeg leta i jače ponovio, mislim,
da se povučem (što mi sad њegov štićenik, praveći se
mutav, prebacuje), otkako im remetih planove
(koji behu od sredine osamdesetih poznati),
objasnivši: da se petopozivci vuku sa komorom,
a ne sa udarnim jedinicama (koje su bile
predviđene za predstojeću raspodelu karata,
ne bi li se time došlo do postojećeg ishoda).

Generacija koja je u Džoniju videla svog glasnogo-
vornika osećala se nasamarenom. Tim pre što je otišao
upravo onda kada su počinjala ozbiljno da se lome koplja
između onih koji su želeli kulturnu, društvenu i političku
emancipaciju Jugoslavije i onih koji su se spremali da je
odvedu u ambis. Smatran „prorokom“ i „vizionarom“,
uvek spreman da predvidi nesreću, Štulić je zaključio
kako je jugoslovenski avion uperio nos ka zemlji i kako će
se srušiti. Međutim, to ga više nije nagonilo ni na kakvu
akciju. Smatrao je da u svojim pesmama već predugo zvo-
ni na uzbunu. Pritisnuo je dugme za izbacivanje sedišta
i iskočio. Postupio je kao što će kasnije učiniti i mnogi
drugi, ali njemu je zamerano zbog nedoslednosti. Jer,
ispod stihova „Ako želiš da mijenjaš ljude ne odmeći se“
stoji njegov potpis.
Kako su godine prolazile, sve više – i sve patetičnije –
govorilo se da je Džoni bio „izdat“. S druge strane, nje-
gov manjak odgovornosti prilikom napuštanja poprišta u
čijem stvaranju je svojski učestvovao odavno se ne pomi-
nje. I inače će mu mnogi svaku grešku i glupost opro-
stiti. On se međutim nikada neće tako poneti ni prema
kome. Naprotiv, obrušavaće se i na ljude koji to ničim
nisu zaslužili.

Ja otiđoh u osvit osamdeset četvrte, a Juga
spavaše do osamdeset osme. Odlazak mi niko
nije primetio, a kamoli da se nasamarenim
osetio, pošto se i dan–danas misli i piše
da sam zemљu sa početkom ratnih zbivaњa napustio.
Time me lakše uzmognu proglasiti dezerterom
i izdajnikom, iako vidimo da sam ostao
ono što sam i bio u strogoj suprotnosti sa svim
drugim izdajnicima (maltene svi do jednoga) koji
uzeše bog te pita čije pasoše, ako već svi
i ne dezertiraše. Dakle, od osamdeset sedme,
kad sam se posle tri i po godine vratio, pa sve
do početka rata, devedeset prve (osamdeset
devete sam izbivao), dadoh se iz petnih žila
da ga sprečim, na svoj trošak, dakako. I osim sebe
ne znam za nikog drugog. To je što se tiče akcije.
Zapravo, jedina razlika između Tita i mene
bejaše u tome da je Tito sve imao, premda
nikad ništa nije zaradio, dok sam ja ko Onazis
zarađivao, a ništa nisam imao. Kad stadoše
pucati, više se ništa nije moglo učiniti;
komunistički pioniri maleni se nagledaše
partizanskih filmova, ne posumњavši da su to samo
filmovi, kao što ni komunizam tako lako iz њih
ne iščili. A devedeset pete dođoh ne bi li
bombardovaњe osiromašenim uranijumom
u Bosni prestalo (koje je za divno čudo za mog
boravka i stalo, pa sam otišao), za koje nisam
znao koliko će potrajati, te uložih svoj rad
(da ne bih zureći u zid vreme provodio), koji
Komuna, protivno usmenom dogovoru, prisvoji;
kao što i Siti Rekords sva izdaњa do Srastaњa
u dilu sa Krorekom objavi (koji je imao
jedino šestomesečno pravo iskorištavaњa);
Hi–Fi sa Blaseom (prekliњuć da me vide), pa zatim
na tragu tê uspešne prevare i kompilacijama
I nikom nije lepše neg je nam, I i II; onda
Muzički magazin sa Azra hitovima; a bude
tu i Šareni dućan na diskovima i kasetama;
Plato sa četrnaestokњižjem (bez ugovora, sve
do današњih dana); da ne pomiњemo SOKOJ, kojeg
napustih osamdeset prve, da bi me devedeset
četvrte službeno odjavili ZAMPU (dotle ubiruć
sve prihode na moje ime). O tome se ne piše,
budući Ivačković i Horvat služe u tê svrhe,
bacajući kerovima na slepi kolosek koske
i gurajući mi pod nos maњak odgovornosti,
jer њihovim gazdama ne duvam nabrekle nežnike
(obrušavajući se na љude koji to ničim nisu
zaslužili, ma srce mi puca, sve blagovesnici).

Da li sam jasan? Radi se o mojoj opљačkanoj i
otetoj imovini, koja se bezočno krmči i
iskorištava, pa bezmalo četrdeset godina,
bez ikakvih ugovora, a radi se o ogromnim
iznosima. To je razlog Ivačkovićevog trokњižja,
koji to ukradeno ovim kњigama ladno pere i
ozvaničava, skrećući pažњu na ono sporedno,
na primer, da sam nezahvalan, jer me drugi napraviše
(zacelo ne u Srbiji gde nikad nisam živeo),
kad je upravo suprotno – ja sam sve њih napravio –
o čemu on pojma nema, jer nije živeo gde i ja.
Međutim, on ne velecepidlači zato što ne zna,
već zbog gorenavedenih razloga – drž te lopova!

A kad se taj povik začuje, svako hvata prvog do
sebe, znajući da neće pogrešiti, budući su
svi šahtovi pokradeni koje veliki lopovi
milosrdno ostave sitnoj boraniji, nije li?

I to je takođe jedan od razloga trokњižja, jer
i mi koњa za trku imamo – lopčugo lopuška!

Ali svejedno, ništa vam zbog toga neće biti ni lakše
ni boљe, i mnogi će još propištati bivstvo svoje.

Zaboravih pomenuti da se i gromada poput
Dejana Cukića u Mokre ulice još bezočnije
ugradila, ako je uopšte moguće bezočniji
od svih ovih navedenih primera biti. Pa kakvi
ste vi to љudi i zašto se čudite da vam je tako
kako je, to jest bit će još gore, sve dok ne uvidite
da se proždirete u lopovštini svojoj, dabome.

Međutim, puj pike, ne važi, vam ide od ruke, tu
ste bez bruke, što je najverovatnije posledica
Lazarove kletve. No vraćam se nastavku priče svoje.

I tako on svoj uradak nazove Između krajnosti,
sa podnaslovom Vodič kroz albume Azre i Џonija
Štulića – obračun sa mnom pun izvrtaњa i mračnog
podmetaњa, sudeći po intervjuima kojim ga
najavљuje, ako sam, uostalom, od osamdeset
šeste doprineo povećanom prostačeњu društva.
Lepo. Ali ni to ga ne napravi Pauzanijom,
dapače, boљe bi prošao da je farmu sviњa u
Pančevu otvorio, kad je ionako od takvog
loja sazdan, ako ne i zadrigao. No vrnut mi se
na ono bitno. Titova Juga mi beše poљana,
odnosno igralište, na kojem sam, kao amater,
igrao najboљe što sam mogao, ne za raju ili
ikog drugog, već zato što sam to voleo, niti me
iko plaćao, dapače, sam sâm troškove snosio
i nikad sa nikim ugovor nisam imao (izuzev
pripravničkog šestomesečnog prava Jugotona na
iskorištavaњe mojih dela), koji, kao i svi
sporazumi, traju neko vreme, ali zasigurno ne
doživotno, sem ako to nije tako utanačeno.
Stoga, prvo, ne spadam u kanone, pošto je moja
igra moja osobna svojina (koju niko nije
kupio niti sam je ikom prodao) o kojoj se
može razgovarati, kao verovali ili ne
(mit je neverovatna priča), ali nije prćija
(ne preudah se). Otud je Vodič promašena tema
– i ne samo zato što on jasno deli moje tekstove
od Azrine muzike, premda sam skladateљ (on, naravno,
ne deli Kanta od kante, pa u kompozitoru vidi
kompu, odnosno društvo), tekstopisac, aranžer, pevač,
svirač, producent, finansijer, ktome tata, mama i
sveti duh (kad me već Gospod neće za svog blagajnika).
Bez њih dvojice on nikada ne bi nastao, niti bi
ikada tako velik i važan bio, reče misleći
na Lajnera i Hrњaka. Recimo da Hendriks nikad
ne bi nastao, niti tako velik i važan bio,
da nije Ekspiriens ritam sekcije (Reding/Mičel)
bilo, niti bi Stonsi bez Brajana Џonsa uspeli,
bez obzira što potoњi nikad pesmu ne napravi,
sve da im je ime i dao (Џegeru i Ričardsu
uspe pet pesama, kao i Bregi). A tek Bitlsi,
bez menaџera, producenta i Џona Kenedija,
te busa punog ženskiњa iz Bronksa, da ne pomiњemo
tetku Mimi, i Pita Besta koji imade mamu sa
prostorom za svirku, a tome bi mogli nadodati
i Arsenove klempave uši, jer ko bi ga bez њih
ikad primetio? Nek mi oproste seni junaka
ako sam u samoobrani što reći propustio.
Drugo, Juge više nema, upravo zato što je naše
tumačeno kao moje, dok je tvoje i moje i
tvoje, niti iko na њu pravo polaže (niti ja
spadam u razdeobe), jerbo inače ne bih bio,
kao Jugosloven (državљanstvom, a ne politički),
stranac. Treće, ja nikad ne autorizovah nijedan
novinski natpis u kojem bi me obično Kominterna
unakazila do neprepoznavaњa, zato navodit
glupa pitaњa i još glupљe odgovore šoubiza
izvan vremenskih okvira kao obavezujuće je
MSP (maloumno, sramotno, ponižavajuće),
koliko god se to uklapalo i u ondašњu, a
pogotovo sadašњu medijsku tabloidnu stvarnost,
gde sve pršti od šokantnosti da bi se zatupila
oštrica stvarnosti. Velim Kominterna, pošto ona
beše najgorči neprijateљ prve Jugoslavije
(Tito joj se nije dao, kao ni ja, no svejedno).
Pa i tako bude uspešnih i poučnih delova
istine pomešanih sa smejurijom, ali takvim
načinom da se nije znalo šta je šta, zavisno od
toga gde bi se stavila zapeta, što je neodeљiv
deo proroštva i vizionarstva, jer batina ima
dva kraja, pa se moraš potruditi, želiš li debљi
izbeći, jer ako se na tacni sve gotovo posluži
(što Zevs ne voli), ishodi budu potpuno suprotni.
Četvrto, udobna zavetrina nije stvaralački
znamen (stvaralačko breme je osnov mira, otkako
pozemљari ne mogu ne koristiti oči i uši,
se razbira, a na što da ih bace ako toga nema),
nego kritičarski (rešetareњe ih ništa ne košta,
dapače, žive od tuđeg pregalaštva kao bubreg
od loja), a tako se i značaj kљučnih pesama ne
meri ubeđeњima, već popevkama i tekstovima,
inače put do pakla ne bi bio popločen najboљim
namerama. Stoga im je značaj toliko iscureo
(mojim pesmama) da nesumњivo potrebuju, posle
trideset i o–ho–ho godina nakon tog Kremerovog
(i ne samo њegovog) iznesenog mišљeњa, stručno
praseće trokњižje ravno zapleni imovine i
oduzimaњu sredstava – na tragu svojih gazda – ili
Imperija uzvraća udarac (premda nesmiљeno
ratujemo već trideset šest godina, i moguće sam
zbog toga tako velik i postao, jer očito niko
drugi sa bandom niti ratuje niti se prepire,
kako onda, tako ni sada, ma puše nežnik svima
odreda, i њima i helotima), jer ako je kičma
Sjediњenih Država vojno–industrijski kompleks, tad je
kičma srpskohrvatskih banana banditsko–lopovski
(kompleks nije samo zbir ili skup, već i splet duševnih
poremećaja koji nisu od juče, pa bili oni
posledica međudejstva proizvodnih odnosa i
proizvodnih snaga, ili nasleđe iz gorњe zemљe
iza Himalaja, što je pošten i stvaran prikaz, vala).

Dakle, ništa od ovog gorenavedenog nema ni
kod њega ni kod drugih (a bilo ih je i bit će) ča
pišu o onom o čemu pojma nemaju, budući se
nikad iz ameba u višestanične sklopove ili
nakupnine protegnuli nisu. Ali to neumorno
nadomeštaju balavim izlučevinama iz prsta
isisanim, secirajuć mene, a misleć na sebe,
izmišљajuć i stvarajuć mit da nađu posla sebi,
a sve tobože rušeći naslage mitova o meni:
kao dečak, kad na morskoj obali peščane kule u
svojoj detiњariji gradi, a potom ih opet ruši,
nogama i rukama, zabave radi, da time sebe
nagradi, Homer će, eto tako mi draga, znaj, izgledaš
ti, dok sa smiješkom promatraš svijet, Drago Mlinarec će.
Zapravo, osta neprimećeno što se Škarici iz
usta omaklo – da mu je uz mene hobi posao
postao – utoliko da pokupi za životno delo
premnoge nagrade i to kao najvažniji roker
(zbiљa, pušio je, ali otkad se to nagrađuje?),
i ne samo on, već i Ivačković za nepevaњe,
mislim, za Kako smo propevali (kao doušnici,
moguće, jer samo se podoban kadar nagrađuje),
dapače, pobednici dele imovinu poraženih,
što znači da sam ne samo u samom startu izgubio
(a to sam davno negde i rekao, međutim, kao
i mnogo toga što se dušmanima ne uklapa u
kombinaciju ili sastavnicu, to ne navode
pišući mi životopisne čituљe), nego da su
i Škarice i Ivačkovići, i svi u prethodnim
pasusima navedeni šrafovi, takvi kakvi su,
Jugi i došli glâve (postavљajući lokatore
za tačnije bombardovaњe, od čega posedeše),
pa mi sada od kože sapun prave i na prodaji
dodatno zarađuje; kapoi u konc–logoru (toga
Jugi ne nedostaje, ako samo zato što se po
novom regija zove, odnosno privikne se svaka
raga na svog gospodara, a onda krene krkavela…).

No ima još nešto. Moje greške i gluposti nemaju
nikakve veze sa bilo čime ili kime, osim
sa mnom, stoga, nikog se ne tiču, pošto su moje, i
ja ih plaćam, ali Ivačković se i tu ugrađuje
da bi došlo do razmene, budući u zemљi lopova
svak svakog drži na uzici, pa se tako ne samo
meni na mojem jednakim gradi, kao antena ili
ticalo lopovskog kompleksa, kojeg svojim roktaњem
zastupa, nego me želi i sa њime izjednačiti.
A potom se već, dakako, lakše kroči. Otuda i
pisaњe o meni, iako mi je karijera iz
bivše Juge, koje više nema niti će je biti,
a ktome sam, kao apatrid, i stranac, pošto tako
presude sve tri sudske instance u Srbiji, kao
i Krorek još devedeset osme. Čemu, dakle, sve to
podgrijavaњe hladne supe, kanda se ništa desilo
nije? Službeno je ko ti jebe mater, a neslužbeno
deri dokle možeš, sine. I da li se kod vas tako
postupa sa strancima ili samo sa domaćima?
Jasno, što se nešto više meњa, više ostaje isto,
na primer (a ništa se promenilo nije – kad se već
poremetilo što je prethodno bilo, pa se drugim
sredstvima nastavљa započeto, jer svetski prevrat, to jest
revolucija mora da traje – sem posložavaњa
ili ponovnog vraćaњa na staro, što se prevodi
resetovaњe), u moje vreme stare Juge, isti
prostori za svirku, iste cene ulaznica, ista
poseta, ali kao domaći imam pravo samo
na dnevnicu, dok strance plaćaju po tržišnoj ceni
i u čvrstoj valuti – i to se komunizmom zvalo,
muda pod bubrege, nije li? „Konobar! Otkad su dva
i dva pet?” „Ma dva i dva su četiri, gospodine, ali
od nečeg mora da se živi.” Što je čemu podobno
i biva, Њegoš će. I tako me sviњski papak hvata
u nedoslednosti, jer osamdesete rekoh da je
psovaњe vulgarno, a sad psujem do iznemoglosti.