Tjentište. OK Fest. Godinama već imam neopisivu želju da ovde dođem, a nisam sasvim sigurna da mogu da vam racionalno objasnim zbog čega. Festival kao festival, tabanali smo po mnogima. A opet, kako vidim neku fotografiju, najavu, ja uvek, godinama unazad, pomislim: jaooo, ovde moram da odem…
A nije da je sasvim jednostavno, činjenica… kilometraža nije neka, ali put ume da bude nezgodan, dug, naporan, naročito kad vas skoro dva sata drže na granici… Ali sve nekako vredi, kad jednom stignete na ovaj maleni ali fantastičan komad planete.
Bilo je dovoljno svega desetak minuta da shvatim zašto sam toliko želela da dođem ovde. Desetak minuta da shvatim da ovaj festival nije kao drugi, po mnogo čemu. Samo dok prvi put udahnete, pa vam se pluća napune svežinom i mirisom života u ovoj prirodi, i sve je lakše. Gomila šatora raštrkanih svuda po prostoru, Sutjeska na korak odatle daje svoj soundtrack u trenucima kad nema svirke, i puno nekih drugih, drugačije raspoloženih ljudi nego bilo gde drugde. Upoređivala sam u svojoj glavi sve ovo čak i sa kampom na Exitu, festival sa drugim festivalima… i neuporedivo je. Svuda ljudi dođu da slušaju muziku, druže se, provedu, iskuliraju, ali ovde se puls življenja nekako uspori iste sekunde kad kročite na festival.
Sensation OK Stage smešten je usred kampa i osmišljen je tako da možete i u toku popodneva slušate dobre svirke u opuštenoj atmosferi.
Tu binu su ove godine otvorili Love Huntersi. Legendarni Novosađani su se, čini mi se, super uklopili u takvu priču i atmosferu, ispeglali su super svoj repertoar pred ne previše ljudi, ispred same bine, ali pred sasvim dovoljno njih koji su i iz okolnih “hladovina” uživali u pesmama koje vole.
Publika Mortal Kombata je nešto drugačija, te se ekipa skupila u nešto većem broju kad su oni došli na red. “Ovo je jako neobično, prvi put Mortal slušam danju!”, reče jedan od onih fanova koji su od reči do reči pevali njihov repertoar. A za njih je sasvim očekivano da zvuče baš onako kako treba da bi svojoj publici pružili ono što treba. I da komuniciraju sa publikom baš onako kako treba. Osim što se ne dešava na baš svakom festivalu da Kriki započne pesmu u “indijanskom” šatoru nadomak bine… ali, sve u svemu, standardno dobri.
Još jedna odlična stvar kod ove bine i satnice je to što se tu program završi taman na vreme da se spremite za veče i Main stage. Čak i to kao da je osmišljeno da ne morate da trčite okolo da biste stigli da čujte sve što vas zanima… bez tenzije… Osim što, za razliku od popodnevnih svirki koje možete da slušate u japankama i šortsu, za Main morate da spremite dugačke pantalone, patike i jaknu ili bar neki topli duks. Čak i tada može da vam bude neprijatno hladno, jer se temperatura na Tjentištu uveče spusti i na 12, 13 stepeni.
Mogućnost da otvori Main za ovu godinu dobila je pop rok grupa Moreuz. Na čelu sa Ilijom Šetkom, bend je sasvim pristojno odsvirao svoje pesme koje su nas zvukom neodoljivo podsetile na neke od bendova sa ex Yu scene. Ekipa se već lagano skupljala na prostoru ispred Maina, jer je ono zbog čega se te večeri došlo na OK Fest, tek sledilo…
Gorana Bareta i Majke nismo slušali neko vreme, mnogi od nas su jedva dočekali da se pojave. Jedva mogu na prste jedne ruke da nabrojim izvođače i bendove iz regiona za koje mogu da kažem da su “rokenrol” u pravom smislu te reči. Bare to jeste. Da gledam sa strane neke njegove nastupe i da ne znam ko je, kakav je i iz kakve priče potekao i kroz šta je prošao, da sam od onih “čistunaca” koji u svaki ton i scenu gleda stručno, mogla bih da nađem hiljadu zamerki za njega. Ali to tako ne ide, kad jednom shvatite šta je rokenrol. Bare je dobar deo koncerta presedeo u nekakvoj finoj stolici sa sve tekstovima ispred sebe i komunikaciju sa publikom, onakvu na kakvu smo kod njega navikli, započeo je odmah: “Vidim da vas ima pun ku*ac… i vidim da ste nabrijani…”-
Ovu muzičku priču započeo je najdužom i verovatno najtripoznijom pesmom sa albuma “Nuspojave” – “Ljubav Krvari”. Iako su, očekivano, kasnije najjače reakcije bile za “Teške boje”, “A ti još plačeš” i slične veće hitove, mnogo je bilo onih koji su skoro svaku pesmu ispratili uz oduševljenje i pevanje i koji su svaki njegov potez i priču ispratili uz osmeh. Jer ga publika voli. Takvog kakav je. Jer ima tu svoju sirovu rokerol harizmu i kad sedi, ne samo kad skače i polugo trči po bini. Ima ono nešto i kad ga “boli”, fizički i na druge načine, rezultat života koji je vodio i vodi. Moja prva misao i komentar sinoć bio je: On se raspada. Ali on se tako lepo, pravilno raspada. To njemu, takvom, stoji. To je on. To je njegov rokenrol.
Rokenrol se nastavio, ali u potpuno drugačijem obliku, uz Van Gogh. Onaj pravi Van Gogh kakav smo godinama i voleli da čujemo na stejdžu. Kada sam ih prošli put čula, na Exitu, imala sam osećaj tenzije, koji mi je smetao, jer smatram Van Gogh jednim od koncertno najboljih rok bendova u Srbiji. Sada te tenzije nije bilo. Ovo je bio koncert. Dobar, kvalitetan, nepretenciozan, bez “šljokica i disko kugli”. Započeo je snimkom “elektro” verzije pesme “Neko te ima”, uz koju je bend, praćen aplauzom, izašao na binu i zatim odsvirao “Nek te telo nosi”. Usledila je “Više te ne volim ko pre” pa onda i jedna od onih najboljih, starih, koja im je obeležila početke karijere i koju mnogi od nas najviše vole da čuju live – “Tragovi prošlosti”. Nizale su se “Vrteška”, “Kiselina”, “Prva i poslednja kap”, “Klatno”“, “Tanka nit”, “Za godine tvoje”“, “Brod od papira”, “Basna”, “Spisak razloga”, “Neko te ima”, “Ludo, luda”, “Anđele moj brate”… Pravi repertoar, pravi fazon, prava komunikacija sa ljudima koji ih vole i koji vole njihove pesme.
Za kraj večeri binu je zauzela ekipa koja ima svoj fazon, svoju vernu publiku i svoje nepogrešive načine da napravi ršum. Shamso, Brkovi. To je to, nema tu filozofije, sve je jasno.
DJ je cele noći zabavljao malobrojne budne kampere, Tjentište nije još tonulo u san.
A mi koji živimo u velikom gradu smo mogli da buljimo u nebo prepuno zvezda koje nemamo baš često priliku da vidimo i da udišemo svež vazduh koji miriše na prirodu… i da zaspimo najlepše moguće pozitivno umorni…
Sve se ovde i sve vreme dešava, ali sve je bez tenzije. Lepo je. Jako je lepo. Čekamo vas, ako imate vremena da stignete danas, sutra. Vredi…
Ljiljana Zdravković za HL
Pogledajte fotke s prvog dana OK Festa_
