Poslednji vikend juna znači samo jedno – Arsenal Fest. Utočište od gradske vrućine, ako postoji, nalazi se u Kneževom arsenalu.
Ležaljke, šarene lampice, kokice, štandovi gde se prodaju ploče, tri neizostavne bine i jedan krug da se utvrdi prostor. Sve je na svom standardnom mestu. Radno vreme se završava, a produženi festivalski vikend može da počne.
Ovogodišnji Arsenal Fest otvorio je kragujevački bend Fraktal, na Garden stejdžu. I nije to bilo samo otvaranje, bilo je mnogo više od toga.
Predstavili su publici novu pesmu, i to kakvu. Reč je o numeri “Biska 8”, muzičkoj temi Radomira Mihailovića Točka, čuvana punih pedeset godina.
Točak je, igrom slučaja, posle jedne Fraktalove svirke u Čačku, preslušao sva njihova autorska dela. Nije želeo da svira sa bendom koji nije Smak, ali je Fraktalu poklonio nikada objavljenu pesmu.
Ivan Ristić je uskoro napisao tekst i numera je bila kompletna, postavši “Vreteno (Biska 8)“. Prema Točkovoj želji, pesmu je, zajedno sa bendom, otpevao i hor.
Da sve bude još svečanije, Marija Mihailović, Točkova ćerka, svirala je klavir, kao gošća. Desetak minuta pred početak svirke, pevačica Aleksandra Rikanović nije imala tremu.
– Tonska proba je bila odlična. Imamo poverenja u organizaciju i tehniku. Radomir Mihailović i Jelena Magleševa su radili na horskom izvođenju, dok smo mi uradili tekst i aranžman. Privilegija je raditi na ovakvom projektu, večeras oživljavamu pesmu koja je čekala na to još 1975. godine. Biće poput muzičkog prosvetljenja – kazala je Aleksandra.
Na pitanje šta nas očekuje posle premijernog izvođenja uživo, otkrili su da je u pripremi novi album koji izlazi na jesen.
“Vreteno (Biska 8)“ može da bude posebno izdanje, može da bude i deo pomenutog albuma, kako kaže Aleksandra, neka se desi onako kako prirodan tok nalaže.
Pre nego što je sa Instruktorima otvorio glavnu binu, na svom (prema njegovim rečima, najverovatnije) četvrtom Arsenalu, Bajaga je istakao da je Kragujevac oduvek bio rokerski grad, a Arsenal Fest najbolji festival u Srbiji.
– Ne postoji loša publika, postoji samo loš bend – poručio je na konferenciji za medije. Rekavši da muzika koju stvara već četrdeset godina sigurno više znači mladim ljudima, dodao je:
– Moj savet za mlade ljude je da uživaju u toj mladosti, da budu pametni i da slušaju svoje instinkte i neke pametnije, starije prijatelje.
Dakle, ovoga puta, “Grad“ o kom se radilo u pesmi je bio Kragujevac. Negde iz prvih redova, poleteli su mehurići (neka blaža verzija Bajaginih šarenih balona) i bilo je jasno – ovaj koncert čini raspevana, vesela publika, svih generacija.
Horski otpevana “Kad Hodaš“, ubrzo je zamenjena “muzikom za ples“ – “Na vrhovima prstiju“. Možda nije bilo direktne posvete mladima, ali bilo je jasno šta je značilo kada je Žika zapevao poznato “na, na, na, na“ iz “Freed From Desire“.
I tu se, u pauzi između pesama, ponovo javilo horsko pevanje. Zujalo je, palila su se svetla i elektrika (u ovom slučaju moblini telefoni i blicevi). Publika je postala zvezdano nebo, sa prvim taktovima “Zažmuri“. Žika je ponovo zapevao, a onda je zatražen bis.
Satnica nije dozvoljavala, što nije sprečilo publiku da sama, čekajući Massive Attack, otpeva “Pada vlada“. Nadamo se da je Žika, negde na binskim stepenicama, bio ponosan.
Lepeza je postala neophodno sredstvo za opstanak. Ako ni za šta drugo, vreo beton je bio dovoljno prijatan za sedenje u pauzama. Publika nikad nije naučila – osobe na bini, pred nastup, nisu bend. Ali je vrištanje na tehničare beskrajno simpatično.
Iz mrklog mraka, odjednom su zasijali LED ekrani. Ispisivali su nešto što bi mogle da budu tabloidne vesti, afere, ili znajući gde i u kakvom vremenu živimo, sasvim realne situacije.
“Marija Šeifović snima dokumentarac o sebi“, “Emir Kusturica najavio povratak filmova u Beograd“, “Olivera Kovačević u vezi za misterioznim glumcem“, “Lepa Brena sprdala konkurenciju svojim poslednjim koncertom“…
Kad su nam izmestili stanje uma, zasvirali su “In My Mind“. Naravno, publika je poludela kada je Robert izgovorio “Dobro veče“. Na ekranima iza njih, prikazivali su oštre kritike savremenog društva, podsećajući na goruće globalne krize. Zahvaljujući animaciji, lica iz publike postala su “menadžer onlajn zajednice“, “digitalni saboter“, “terenska podrška“
Horas Endi je otpevao “Girl I Love You“, a za njim je izašla Elizabet Frejzer, sa maestralnom izvedbom “Black Milk“.
Massive Attack nije želeo fotografe ispred bine, ni pres konferencije. Ništa što bi oni mogli da kažu, ni jedna fotografija, ništa nije bitnije od sadašnjeg trenutka. Muzika govori za sebe, sva pažnja je usmerena na projekcije iza njih. Upozorili su nas na ono što je zaista važno, poznati po tome da uvek imaju snažnu reakciju.
– We stand in solidarity with students – poručio je Robert. Baš to smo čekali. Bez ikakvih problema, tekst na ekranu mogao je da bude na engleskom, niko ne bi smeo da zameri. Mogli su da ne pročitaju šta se dešava u Srbiji, kao mnogi. Mogli su, ali poštuju publiku i državu u kojoj sviraju. Iznad svega, prenose snažnu poruku, koja mora da bude jasna svima. Tako to rade veliki bendovi.
Horas je ponovo izašao, otpevao je “Angel“ i Knežev arsenal je utihnuo. “Safe From Harm“ je probudio masu, zajedno sa magično ženstvenom Deborom Miler.
Bajagina malopređašnja “muzika za ples“ postala je znatno ozbiljnija – ples odlazi u drugi plan, kada se veselim kadrovima privlači pažnja na nešto od čega okrećemo glavu.
– Hvala ti puno – nespretno, brzo i simpatično se zahvalio Robert. Izmamio je sebi ogroman aplauz.
Zasijala je Palestinska zastava. Posvetili su pesmu narodu Palestine. Poslednje što je prikazano na ekranu bila je bolna statistika. Posle toga, LED ekrani više nisu upaljeni. “Ono što osećaš i misliš potiče odnekud drugde“. Ostavili su publiku u tišini i mraku, jer je sve bilo rečeno. Savest je ostala nemirna.
Posle Fraktala, dok su hedlajneri okupirali glavnu binu, na Gardenu je svirala Analogna Rasa, zatim Dram, pa Nemeček – fantastičan zagrebački bend, prošlogodišnji dobitnik nagrade Milan Mladenović. Posle njih, binu je preuzeo Vizelj.
– Dođite nam u Podgoricu! – čulo se iz publike. Na opasku da su se tek vratili sa Rokstrikcije, simpatični obožavaoci su odgovorili: – Znamo, hoćemo opet!
Satnica nije išla u prilog Škofji Loki, ali nisu marili. Njihovih jedanaest (plus dva, da čestitamo pevačicama Milici i Nataši trudnoću) članova veselo su nastavili svoju TRUD-neju, pravo sa IN Musica.
Publici nije bilo važno ni što pevačice više ne smeju da skaču, ni što je tamo negde u daljini Massive Attack. Škofja je veselo proslavljala večni “Petak 13.”, jednog četvrtka, 26. juna.
Simbol letnjih festivala za mnoge je Zoster. Na prvi pogled, nema ni jedne sličnosti sa prethodnim bendom na glavnoj bini. Zna se, Zoster ističe havajske košulje, razigrane grupice, podignute čaše.
Ali ako uporedimo projekciju kojom je Massive Attack postavio retorsko pitanje “Gde odlazi naš novac?“, sa recimo, tekstom “Magija, ćiri bu ćiri ba, nestala je lova preko papira, bez ispaljenog metka od nepoznatog strijelca…“, tematske celine prestaju da budu nespojive. I mada su pre samo dvadesetak dana objavili novu pesmu, “Ne okrećem se tata“, bilo je kao da je u pitanju već dugogodišnji hit (što će, neosporno, postati).
– Grupa Zoster, vaša grupa. Hvala što ste baš svi došli – javio se Mario. I posle gutljaja vode, primetio je da je flašica nekome u publici potrebnija. Napravio je kontakt očima, podigao obrve umesto pitanja i voda je poletela u ruke žednih obožavalaca.
Zoster oduvek ima svoju “Utopiju“. Uz Roberta i Dedi Džija, horsku izvedbu “Pada Vlada“ i nezaboravnog Žiku sa početka večeri, možemo da se nadamo da smo kao publika (i država), bar korak bliži svojoj. Utopiji, naravno.
A vikend na Arsenal Festu tek počinje. Sledećeg dana očekuju nas Buč Kesidi, Joker Out, The Hu…
J. Ilić za HL
