Veliku pažnju čitalaca i novinara izazvala je beogradska promocija knjige “Između krajnosti – Vodič kroz albume Azre i Džonija Štulića”, koja je održana u knjižari Delfi SKC.
Na promociji su, osim autora, govorili Dušan Pavlović, profesor na Fakultetu političkih nauka, i novinar Vladimir Stakić. Učesnici promocije su se složili da knjiga „Između krajnosti“ predstavlja objektivan pogled na Štulićevu diskografiju, kako sa Azrom tako i samostalnu, i ne podilazi mitovima i ne pothranjuje zablude stvorene tokom njegovog holandskog egzila.
Sam Džoni se s tim, da podsetimo, ne slaže:
Ivačković u knjizi ističe da je Džoni najveći generacijski pesnik i glasnogovornik.
– Ovu knjigu sam napisao u čast svoje generacije, koja je odrastala uz Azru, ali i koja je načinila Azru velikim, uticajnim i popularnim bendom. Jer nema velikog generala iza koga ne ide vojska – kaže Ivačković, i dodaje da je „Između krajnosti“ pisana i za nove, mlađe generacije kako bi im ponudila pogled ka jednom drugom i drugačijem, odavno prohujalom, ali nezaboravnom vremenu.
Ivačković je rekao da je do sada nastalo mnogo mitova o Džoniju Štuliću i da je ta “mitomanija istovremeno i smešna i štetna, ponajviše za samog Štulića. Želeo sam da predstavim Džonija kao čoveka od krvi i mesa, a ne kao natprirodno biće božanskih svojstava, kako ga vide oni koji nisu razumeli njegovu najvažniju poruku s početka osamdesetih – da treba misliti trezveno, kritički, sopstvenom glavom”.
Dušan Pavlović se saglasio da je Štulić najveće ime jugoslovenske scene i da je on “najpreciznije od svih znao da locira probleme u jugoslovenskom društvu i politici osamdesetih godina prošlog veka. On je i najupornije opisivao tadašnju situaciju, a njegova muzika bila je poklič i poziv na promene. Bio je revolucionaran i uporniji od svih drugih”.
Štulićev kreativni pad desio se, slažu se govornici, u trenutku kada je cela novotalasna scena postala mejnstrim, postala deo establišmenta, čemu on nije mogao da se prilagodi, niti je želeo to da prihvati.
– Štulić nije mogao sebi da objasni šta se dešava, kuda duva vetar. Tada se promenio i od tada opada kvalitet svega što je radio – smatra Pavlović.
Jedan od poslednjih ozbiljnih intervjua sa Džonijem Štulićem napravio je Vladimir Stakić 1990. godine. Prisećajući se tog razgovora, Stakić je rekao da Štulić nije želeo da govori o albumima koje je objavio posle odlaska u Holandiju, već o političkoj situaciji i partiji koju je želeo da osnuje.
– Nije bio siguran na koju stranu da krene. Bio je zvezda, a bolje se snalazio kao autsajder. Ali, nažalost, moram da primetim i ono što su mi njegovi prijatelji u Zagrebu potvrdili: Džoni je dugo patio od paranoje. Mislio je da će biti uhapšen ili da će ga neko ubiti, kao Lenona – otkrio je Stakić.
Ivačković priznaje da mu je prilikom pisanja knjige najteže palo podsećanje na loše momente Štulićeve karijere, koji su se dogodili posle 1984. godine.
– Pre toga, ono što je snimila Azra bilo je verovatno nešto najbolje u čitavoj istoriji jugoslovenske rok muzike.
Ivačković smatra da se u jednom trenutku na Štulićevim leđima našao prevelik teret i da je to jedan od razloga Štulićevog odlaska u Holandiju.
– Jugoslavija se – zaključio je Ivačković – previše lako odrekla Džonija Štulića, ali i nekih drugih velikih ljudi.
Kao ilustraciju, naveo je primer Danila Kiša, sa kojim je inače Štulića poredio u knjizi.
– Kiš je otišao kao pobednik u sukobu s glupacima, ali ako nije previše patetično da kažem, njegovo veliko i plemenito srce nije moglo da izdrži čemer kojim ga je taj sukob napunio, tako da je Kiš čitavu stvar platio životom. Štulić je sva sreća i živ i zdrav, ali i on je nailazio na velika nerazumevanja i trpeo velike nepravde.
