Muzika ne poznaje granice, a kao univerzalni jezik kojim svi mogu da komuniciraju, muzika je – pripovedanje. I traži vrsne pripovedače. One koji svojim izrazom mogu da nas dotaknu, podstaknu, probude, pokrenu.
Idealan odnos muzičkog pripovedača i njegove publike je onaj u kojem se stvori sinergija gde osećanje prevazilazi reči i opise. Takvo strujanje energije čini da u trenucima odašiljanja i recepcije muzičkih vibracija imate osećaj da ste deo jednog univerzuma, celine u kojoj su ljubav, jedinstvo i snaga imperativ.
I upravo sve navedeno dogodilo se u nekoliko dana, nekoliko puta u kultnom beogradskom koncertnom prostoru – Domu Omladine. Svoju muzičku priču vešto, sugestivno, besprekorno pripovedao je – Marko Stojanović Louis. Sa svojim bendom, muzičkim gostima, porodicom kroz dva, do poslednjeg mesta popunjena, koncerta upisao se u istoriju onih koncerata i nastupa koji se dugo pamte.
I nisu potrebne isključivo ogromne hale, stadioni, livade, specijalni efekti i spektakli kako bi ostavili trag, nešto o čemu će se prepričavati. Kvalitetan zvuk, decentna scenografija, radost zajedničkog muziciranja, vrhunska interpretacija, još bolja improvizacija, spontanost i toplina u komunikaciji s publikom, uz suštinski neosporni perfekcionizam – ono su što zaokružuje muzički doživljaj sa potpisom Marka Louisa.
Marko Louis po drugi put putuje u beskraj… Pogledajate singl i spot za pesmu “Ružice” s albuma “Beskraj II”
Bogom i genetski dat talenat, negovan i usavršavan od malena, uz predan rad, školovanje (produkcija i dizajn zvuka), vanserijsko poznavanje najrazličitijih muzičkih stilova i žanrova, doživljavanje muzičkog izvođenja u najrazličitijim kontekstima, formirali su Marka kao Muzičkog Pripovedača koji svojom veštinom kontinuirano pomera granice i svoje ime upisuje u istoriju kao jedinstveno, originalmo kulturno dobro našeg prostora.
Od benda MaraQYa i njihovog prvog albuma “Savršen dan”“ sada daleke 2011. godine, preko šest LP albuma, jednog albuma za decu (“Ja se zovem slon”), te pregršt EP/singlova, nepretenciozno, ali sugestivno, određeno, te nepokolebljivo – Marko Louis je gradio svoj muzički izraz, ali i svoj auditorijum. A kada je reč o njegovoj muzičkoj kreaciji, determinisanje posebnog Balkan Soul stila nešto je što govori o apsloutno neospornoj autentičnosti ovog kantautra i multiinstrumentaliste.
Dom Omladine. Dve večeri. Više od 30 muzičkih numera na repertoaru svakog koncerta. Marko i njegov bend – razumevanje na pogled, na dah, na pokret. Kendi, Aleksandra Dende, Sajsi MC, Marčelo, Mario Ševarac (Dubioza Kolektiv) – muzički meštari, prijatelji, podrška, kolege, gosti koncerta.
HL INTERVJU – MARKO LOUIS: Okružite se muzikom, dragim ljudima i pravim prijateljima… to je jedini spas od loših vesti kojima nas bombarduju
Pored njih, na sceni i van nje kao dodatni energetski, kreativni i izvođački boost – supruga Maša i sestra Maja (kažu iza svakog uspešnog čoveka stoje jake žene).
I Marko Stojanović Louis – sada već itekako iskusan, fokusiran, bravurozan. Majstor improvizacije, animiranja i aktiviranja publike, nesebičnog deljenja emocije, od pete do temena. Bilo da na sceni sedi za klavijaturom ili perkusijama, stoji ili svira među publikom u parteru i na balkonu, on rastrže dušu baladom, pokreće vrisak iz grudi mobilizatorskim, životno istinitim stihovima i budi sva čula bogato orkestriranim aranžmanima i ritmovima i melodijama koji deluju na svako telo i dušu poput mantre.
Sviralo se i pevalo iz sve snage, kao da se pripoveda jedinstvena muzička priča sastavljena od komadića te velike slagalice: Sanjao sam, Zov, Euridika, Kad je noć, Dom, Bonita, Beskraj, Ja sam želeo, Ružice, Gde nestaše one pesme, Dude, Pandora, Ne radujemo se, Imao sam ružne sne, Ruse kose, Pašana, Komete padaju, Vatra u mraku, Pada noć, Raj za avanturiste, Shine on me, Kabadahija, Neverno plavo oko, Zbog nje, Ninana, Kraj, Vranjanka, Ćutaću, Svet je u nama (Rockabye), Kletva, Funky Chicken, Cveće cafnalo, Đelem Đelem.
Marko Louis i Marčelo snimili zajedničku pesmu… Stigla je – “Vatra u mraku”
A na početku, kao propoved, čulo se: Ne želim da se plašim mraka, Upali vatru, budi baklja, Treba mi da znam da si tu, Gusta je magla i hladno je, Ne mogu ovo sam, jer tama je, Treba mi da znam da si tu, Treba mi da osvetliš put.
Hvala Marko što nam osvetljavaš Put. Svojim likom i delom. Svojom idejom i vizijom. Svojom Muzikom.
I umesto zaključka – dodatak.
Nije ovo bio jedini koncert u poslednje vreme koji je zasijao kao svetlo na kraju dugog, tamnog tunela. Samo koji vikend pre, Dom Omladine bio je sigurno utočište još jednom vrhunskom muzičaru. Petar Zorkić je muzičar o kojem smo do detalja pričali u rubrici “Lica iza muzike”. Markov prijatelj, saradnik, muzički istomišljenik. Višestruko nadareni kreativac, Petar Zorkić je neko ko će, poput Marka Louisa, vremenom biti sve značajniji Glasnik Dobrog Zvuka i neko ko takođe svojim muzičkim delom ostaviti značajan trag formirajući poseban hub na domaćoj sceni.
U Domu Omladine na koncertu PetarZ Collective je izvedeno čak 26 pesama, pored Petra, na sceni je bio njegov osmočlani bend, a gosti koncerta bili su saksofonisti Ivan Teofilović Čivers i Max Kočetov, te klavijaturisti Nenad Punović i Andrej Martinović. I ovde je reč o vrhunskim muzičarima, muzikalnim, veštim, itekako iskusnim i posvećenim. Petrov profesionalni perfekcionizam došao je do izražaja i kada je reč o produkciji, dizajnu zvuka koncerta koji je rečju bio – besprekoran.
Marija M. Karan vam predstavlja – Lica iza muzike: Petar Zorkić – neformalni interaktivni radoznalac
Koncert je bio presek dosadašnjeg Petrovog opusa, ali i obrada nekih od njegovih muzičkih uzora i uticaja (poput benda The Police ili Curtisa Mayfielda). Bio je ovo zaista sjajan koncert, a Petar Zorkić neko je na koga itekako treba obratiti pažnju, jer poput Marka Louisa njegovoj invenciji kao da nema kraja…i fun fact – Marko nije mogao da bude na koncertu svog prijatelja, ali jeste dotrčao pred sam koncert, kupio tri karte, poželeo sreću i još jednom pokazao šta znači biti “diskretni heroj”! Bravo Marko, bravo Petre! Uzor ste!
Marija M. Karan za HL
