Negde, nekad, ne sećam se tačno kad ni gde, što je dokaz da već gazim ozbiljne godine, naleteo sam na jednu genijalnu epizoda stripa o Švrći koju ću pamtiti čitavog života.
Što je, opet, dokaz da godine nemaju ništa s tim. Ili se malo tešim, nema veze…
Elem, u te tri crno-bele sličice sabijena je čitava jedna životna filozofija koja nam je, nažalost, postala neophodna da bismo preživeli sva moguća sranja koja nam se svakodnevno događaju.
Pošto sam se s crtanjem posvađao još u prvom osnovne, pokušaću da je prepričam, odnosno parafraziram. Šatro slikovito.
Prva sličica. Sneg je.
Psić Švrća sreće svog malog drugara (za neupućene, takođe psa, jer to je, je li, strip u kome su psi glavni junaci, ali u stvari nikakve veze sa njima nema), čini mi se da se zove Čiko. Taj drugi pas.
“Vidi, Čiko, pao je sneg.“
Druga sličica.
Čiko, u snegu do brade, odgovara:
“Da, obožavam taj divni, prelepi, beli sneg. Volim ove lagane kristalne pahuljice koje padaju po meni, ushićen sam njegovim dodirom, srećan sam što postoji nešto toliko savršeno…“
Treća sličica.
Švrća tužno gleda svog malog drugara.
“Mrziš ga, zar ne?“
The end. Kraj.
Ne gajim iluzije da svet može da bude savršen. Pomenuh već ono o godinama. A i puna mi je bašta nekih drugih iluzija koje još nisam pustio da uvenu, tako da za ovu u mojoj leji i ne bi bilo mesta. Ali, iskreno, od milion stvari koje bih neizmerno voleo da promenim u ovom svetu, među prvih pet bilo bi upravo – pristajanje.
Od svih svakodnevnih “malih“ pristajanja na sve moguće bezobrazluke, bahatluke, bašibozluke, barbarizme, varvarizme i barabizme… do pristajanja na nešto što su, davno još, neki lenjivci i kukavice nazvali – sudbina.
Jer, pristajanje je samo lepša reč i uteha za (kao) mirniji san posle poraza. Poraza od jedine stvari nad kojom bi trebalo da imamo potpunu kontrolu. Od sopstvenog života. Odustajanje od trke samo zato što cilj izgleda predaleko.
I zato obožavam sarkazam. Mali, lični bunt protiv nepromenljivog. Jedinstvena privilegija nepomirenih. Verbalna egzibicija koja me je stotine puta izvadila iz bule, podigla sa dna, spasla od depresije, koja je uspela bar donekle da ublaži jad svih mojih pristajanja.
I zato je mali Čiko moj veliki junak. Jer, kao i on, imam pravo da ne volim ono što se svi drugi prave da vole. I da im to, uz osmeh, kažem u lice.
Jer, kao što reče još jedan istinski heroj nepristajanja, imena Branimir i prebivališta u Holandiji, “sa svim svojim biserima oko vrata, ti si tanka crna linija…”.
A ko ne zna zašto je to pravi razlog samurajskih filmova, ne treba ni da zna.
P.S.
Radoznalost nikoga nije ubila. Ni mačku, ni psa, ni nas. Pa su rešili da ubiju radoznalost. Pucaju iz svih oružja. Ništa iz istorije nisu naučili. Sedi, jedan!
(izmenjena i dopunjena verzija kolumne objavljene u knjizi “Trešnje od olova” #laguna)
