Kako za koga, nekome je 22. drugi mart jedan običan, mestimično oblačan petak, nekome je još samo jedan dan do ovogodišnjeg Hali Gali festivala, neko žuri u Dom Omladine da stigne na Letu Štuke. A Beograđanima je 22. mart bio drugi dan Kontakt festivala.
Kako se postaje kultni bend? Kako se generacijski prenosi muzičko nasleđe? Oni su KoiKoi, njihov put je dug, nisu ni blizu kraja, a već staju rame uz rame sa domaćim poznatim muzičarima. Pitanje je vremena kada će zauzeti mesto nekoga od njih, kada ih isprate u zasluženu penziju. Napunili su Dorćol Platz, tog nekome običnog 22. marta, u okviru pomenutog Kontakt festivala.
Ima ih samo četvoro, a zvuk koji stvaraju čini se kao da ih je bar dva puta više. Tako to rade kvalitetni muzičari, koriste pun potencijal svojih instrumenata.
Vodeći ljudi muzičke industrije stigli u Beograd na Kontakt konferenciju, showcase i festival
Marko, Emilija i Ivan od ranije su poznati publici. Ivana je nakon sedam godina provedenih u bendu odlučila da je vreme da ode svojim putem. Umesto nje, u bend je došla još jedna Emilija (Đonin) – nikako kao zamena, već kao nova pokretačka sila. Ovo je bio prvi beogradski koncert u novom sastavu, a Emilija je prestavljena jednom rečenicom. Više nije ni trebalo, dovoljno je rekla o sebi svojim glasom koji je prvi put pustila tokom pesme “Krinolina”, čime je momentalno kupila sve prisutne, kao i sviračkim sposobnostima. Činilo se kao da je tu oduvek.
Kada su rešeni tehnički problemi i kada je čekanju bio kraj, koncert su započeli pesmom “Putem mimoza” koja se našla na novoj Hali Gali kompilaciji. Koliko su napredovali od prošle godine govori činjenica da ovaj put nastupaju sami, dan ranije nego njihove kompilacijske kolege, za jedno savršeno zagrevanje za ono što sledi.
Bilo da ste stara garda, da ste gotičari, mladi, stari, stranci ili živite tu negde u komšiluku, na Dorćolu, bez većih problema možete se naći ispred bine na kojoj je Koikoi. Ono što oni sviraju komunicira sa svima, bez ikakvih barijera. Onoliko dobro koliko oni komuniciraju međusobno na bini. Zaista, kada je primetno da bend uživa jednako koliko i njegovi obožavaoci, kada imaju sasvim opravdano samopuzdanje koje znaju da prenesu, ništa ne može da pođe po zlu. Još ako je tu frontmen, Marko Grabež, sa svojom neverovatnom energijom koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim i kojom uspeva da dobije tačno ono što želi, odlična svirka je zagarantovana.
Negde u publici, bili su otac i sin. Činilo se da mu je ovo prvi (ili jedan od prvih) koncerata na koje ide i da baš voli ovaj bend, dok se ponosni otac trudio da mu objasni proceduru – kako, šta i zašto se dešava.
– Jesmo li dobro, Beograde? – pitao je Grabež, što je bilo jedno od retkih njegovih obraćanja publici. U ovom slučaju, pomenuti otac napravio je grešku. Detetu nije bilo jasno zašto pozdtavlja ljude, otac je rekao kako se to obično tako radi, iz poštovanja. Ipak, pitanje je sasvim na mestu – zašto pitati nešto na šta je odgovor jasan? Beograd je odlično i stvara svoje nove prepoznatljive muzičare.
Još jedan koncert Jarbola u Dorćol Platzu
Da ne bude da su slagali u najavama, bilo je i obećanih novih pesama. Svirka je tekla, a uz malo drugačije aranžmane, taman dovoljno da budu još zanimljviji, neke stare pesme dobile su novi oblik. Jedna od takvih bila je i poslednja pred bis – “Misisipi”.
Sve je počelo kao i obično, a onda je Marko prišao publici, ustupio svoju gitaru prvom ko se javio i ostao dole, da iz drugog ugla sluša svoje pesme. Ne bi to bio on, da nije napravio šutku i opšti haos, a onda se neometano vratio na svoje mesto. Naravno da sa ovim skokom (u svakom smislu) energije nije moglo da e završi tek tako, pa su odsvirane još tri pesme na bis.
Kao pokazatelj da se počeci i koreni nikad ne zaboravljaju i kao jedan savršen krug, jedna od poslednjih pesama bila je “Bog te ubio!”, sa prethodne Hali Gali kompilacije. Jer, zajednica i poštovanje uvek ostaju na prvom mestu.
J. Ilić za HL
