U razvoju društva koji uživamo, čini se da tabua više nema. Govorka se o uvođenju 22 pola, a svako suprotstavljanje liberalizaciji i slobodnoj misli smatra se da je passé. O tabuima se raspravlja sa ironijom i sladostrašću da je iza njih sakrivena neka zabrana, koja se samo formalno ne sme prekršiti. Ipak, tabu se, kao sila zabrane, danas preselio u sfere u kojima mu nije mesto, pa su pod pretnjom kazne razmatranja o stvarima o kojima bi se naširoko trebalo diskutovati. Silom prilično promišljene prilike, jedan od vidova tabua ogledalski je jasan i došao je u svetlosti mini-serije koja nosi isto ovo ime.
[accordion title=’NEMANJA JOVANOV’]
Nemanja Jovanov je filmski umetnik i pisac, sa više od petnaest godina aktivnog snimateljskog iskustva. Od 2015. aktivno se bavi pisanjem. Objavio je roman Belina, za koji je dobio nagradu Zlatni Pegaz 2017, na Sajmu knjiga u Beogradu. Profesor je kamere i fotografije u stručnoj školi ArtiMedia u Beogradu i jedan od osnivača udruženja Foto Zavod 9, osnovanog radi negovanja vizuelne kulture.[/accordion]
Mini-serija “Tabu” (Taboo) iza svog atraktivnog naslova i snažnog dizajna krije dosta toga zanimljivog, što na prvi pogled može da promakne. Nije skriveno da je reč o seriji koja pokušava da puca na visoki nivo kvaliteta, drskoj, gruboj i krvavoj. Zanatski tačna i precizna, do kraja u okvirima u koje je na samom početku postavljena i bez dodvoravanja, sa izvesnim šarmom na kakav nismo navikli.
Finansirana mahom od ličnog imetka Toma Hardija, napisana perom Stivena Najta, na bazi ideje Čipa Hardija (Edward “Chips” Hardy, Tomov otac), i potpomognuta Scot Free produkcijom (Ridli Skot), ova serija se trenutno emituje na RTS-u 2, preklapajući se sa drugim serijskim programima, koji možda imaju bolji rejting, ali “Tabu” nosi i jednu znatno suptilniju poruku, koju valja razmotriti.
Jezici pričaju da se Tom Hardi zajebao što se upustio u ovakav projekat. Ako pitate njegovog računovođu, možda će to i potvrditi. Od navodnih 10+M budžeta za osam epizoda, serija je uspela da ostane kratka za 2 M. Eksplicitnost od prvog do poslednjeg trenutka, kao i mnoštvo ne baš tako prijatnih pitanja možda i imaju veze sa svim tim naklapanjima o propasti na tržištu zbog slabe gledanosti. Tabu zaista čačka tamo gde se retko gurao nos, barem od strane ovih uspešnih i sapunjavih formata koji mogu da se gledaju uz pletivo i kamin, pa se nekako dogodila i ostala zapamćena po mrmljanju Toma Hardija i generalnoj žalbi na lošu glumu(?!).
Priče o englesko-američkim odnosima, Ist Indija kompaniji (East India Company), monopolima na robovlasništvo i stvaranju svetskog poretka, koji u sličnom obliku i danas drži mesto, ispostavlja se da su i dalje malo manje popularne teme, što potvrđuju i istoričari, složni da je istorijski kontekst Ist Indije tačan. Dodati u to eksplicitnost magijskog divljaštva, i eto recepta da sve te babe od Saseksa do Sijetla bace svoje štrikaće igle i požele da nikada nisu videle pogled Džejmsa Kezaje Dilejnija, a da se britanska gospoda uzvrpolji što im neko proziva dedove koji su tovarili crnce na brodove na crno.
Paralelno, mnoštvo publike uživa u svireposti prikaza i ponuđenog izraza, pa je serija bila veoma gledana na alternativnim izvorima i veoma dobro ocenjena. Nešto zaista autentično i prikladno tom vremenu, valja se iza gorke ljutine svake epizode.
Kvalitet “Tabua” nije sakriven samo u ceni po epizodi. Uostalom, ako je Hardi producent, pisac i glavni glumac, svoje honorare je mogao samo provući kroz knjige, tako da ne znamo koliko je zaista kratak, a koliko dugačak, no nije u tome stvar. Serija odaje neodoljivi utisak da je urađena u čistom i vrlo svedenom maniru, u kome se vodilo računa o odnosu troškova i grandioznosti, broju lokacija te zaista pedantno izvedenim efektima, mahom svedenim na atmosferični zadnji plan. Sve to potpaljuje zavist i nelagodu, jer tako nešto može da se izvede i u našoj produkciji, samo uz malo matematike.
Tu leži istinski tabu koji nas prekriva, a završava se uvek apsolutnim krajnostima tipa: “Pusti to! To ti je Engleska. BBC je to! Ridli Skot je to! Tom Hardi je to. To je tabu!”
Tabue treba potirati, a ne nametati nove. Samo što mi, kao društvo, brišemo seksualne odrednice, ali mahanjem glave tabuiziramo da sličan projekat nije dostižan. Za, recimo, desetinu pomenutog iznosa, što u proporciji troškova i honorara nekako legne na mesto koliko naše serije koštaju u produkciji. Dobra priča, lepo postavljena za tačnih osam epizoda, a zatim ispričana u ujednačenom, doduše malo sporijem ritmu i sa mnogo detalja.
Štroka i prljavi nokti kurvi, koje pišaju u uglu mehane u kojoj i jedu. Prokleti glavni junak, koji ni u jednoj sceni nije čiste košulje, čak ni kada se sredi za izlazak. Gomila konjske balege koja se još uvek puši i tetovirana bratija secikesa sa zarđalim noževima. Treba učiti zanat od najboljih, a najbolji su tu svuda oko nas, i takođe su ljudi. Nisu tabu! Jer, ako je klanica, onda mora biti krvi i lonaca, i vatre i mesa, i peškira i jebačine, i smradova i mrtvih, a sve to sa razumom upakovano u dostižne efekte i prateći zanatski kvalitet.
Dostojne priče imamo, to i pokazujemo. Ljude imamo, i to se da primetiti, a od projekata sličnih “Tabuu” treba da uzmemo taj zanatski pristup, gde je balans skromnosti i grandioznosti optimizovan da sam projekat ne pojede sebe samog. Videćemo kako će se završiti serije koje se jednovremeno i premijerno prikazuju u istom periodu kada se “Tabu” premijerno prikazuje na RTS-u 2.
“Meso” je odlično počelo, ali hajde da ga pustimo da se završi, da vidimo hoće li održati uspostavljeni momentum bez zagorevanja. Ostala je još jedna epizoda i sada čekamo veliki krešendo. “Senke nad Balkanom” su se obilato popravile, ali takođe grizu više nego što je moguće sažvakati i svariti. (Članak napisan prije emitovanja posljednjih epizoda pomenutih serija, op.ur) Kako će proći naveliko očekivana serija o Nemanjićima, tek sledi, ali miriše da će i njoj nedostajati upravo taj balans želje puste i onoga što je zaista moguće izvesti.
Možda nam je potrebno samo malo takta i vere da nije sve to neki tamo engleski tabu i neka zla magija Ist Indija kompanije, već samo jedna pristojna priča, sa pažnjom dovedena u visoki prosek, ali sa kratežom od dva miliona. Da li je i koliko ovaj podatak validan, biće jasno tek ako budemo ugledali drugu sezonu, koja će biti jedini istinski pokazatelj investicije u mračnjaštvo i gnoj Londona 19. veka. Do tada, sa pažnjom i prljavštinom u meri, preturajmo po svojim pričama, ali bez snova o “Igrama prestola”, to je već tabu!
