Izgleda da Oskar odavno ne postoji. Postoji jedino sećanje, kao merilo nečeg većeg i značajnijeg od samog glamura. Moguća jedinica za dubinski kvalitet, sakrivena iza mnoštva kategorija, ili to beše toliko davno da se, posmatrano sa ove tačke, može smatrati da nikada nije ni postojalo?
[accordion title=’NEMANJA JOVANOV’]
Nemanja Jovanov je filmski umetnik i pisac, sa više od petnaest godina aktivnog snimateljskog iskustva. Od 2015. aktivno se bavi pisanjem. Objavio je roman Belina, za koji je dobio nagradu Zlatni Pegaz 2017, na Sajmu knjiga u Beogradu. Profesor je kamere i fotografije u stručnoj školi ArtiMedia u Beogradu i jedan od osnivača udruženja Foto Zavod 9, osnovanog radi negovanja vizuelne kulture.[/accordion]
Možda čak ni oni “tehnički” Oskari, o kojima svi poznavaoci filma govore nasmejano, a kroz stisnute zube, nikada nisu bili merilo istinskog i filmski suštinskog? Verovatno jesu. Možda samo u ideji.
Skoro je zaboravljeno da je od 1939. do 1966. godine postojala odvojena kategorija za najbolji snimateljski rad u crno-beloj i u bojenoj tehnici. Nastala kao nasleđe specijalnih nagrada dodeljenih 1936, 1937. i 1938. godine, za tadašnje čudo tehničkog dostignuća: bojenu pokretnu fotografiju! Razvoj i napredak tehnologije i izraza utabao je put mnogim kasnijim potkategorijama koje su u nastupajućim godinama nastajale, smenjivale se, ali i na svojevrstan način polako istiskivale suštinu oko koje je cela filmska umetnost i nastala. Sliku nastalu u mračnoj kutiji i projektovanu pred publiku.
Kamerom upravlja snimatelj, koji uz to stvara snažan most između stvaralačkih vizija, utiskujući i sopstveni pečat. Suštinsko, kako u stvaralačkom, pa tako i u smislu prestiža, a što je taj pečat lepše oblikovan, rad profesionalca je vredniji. Ipak, izgleda da istorija pokazuje drugačije, jer snimatelji, možda zato što iz senke snimaju svetlost, polako dopustiše da ih prekrije senka novog vremena, tehnološka i politički korektna.
Kako je teklo nagrađivanje slike, dovodi do pretpostavke da je Oskar za snimateljski rad, sa jedne od kapitalnih pozicija, pao u gomilu nedefinisanog, ali masivnog balasta, za potkusurivanje trećih težnji.
Sa tehnološko-estetske strane gledano, Emanuel Lubecki (Emmanuel Lubezki) je nagrađen sa tri Oskara uzastopno, što je, obzirom na radove za koje je nagrađen, presedan. Kao da se oko sva tri filma sakupio nekakav nevidljivi kult, u koji je usisan i Lubecki, sa svojim radom. “Gravitacija” (“Gravity”), “Čovek-ptica” (“Birdman”) i “Povratnik” (“Revenant”) upravo su filmovi u čijem je radu implementirano toliko toga što otvoreno napušta suštinski posao snimatelja.
Nesporno je da je Lubecki vrstan profesionalac, što je jasno pokazao kroz svoje ranije, snimateljskim radom definisane filmove (“Children of Men”, prim. aut), ali sa tri statue u kolekciji dospeva u društvo onih koji nagrade osvajaju za punokrvne snimateljske izraze. Na osnovu čega? Filmova, čije su slike kontrolisali posebni tehnološki procesi, sa idejom da za gledaoce ostanu skriveni, drugim rečima, ništa više nego prevara, koja pluta kroz limbo bez definicije, jer je često i započeta od strane konceptualnih ilustratora. Vodeći se time u velikoj meri, Oskara može da zasluži i art direktor ili konceptualista za naslikani koncept, ali u smislu tehnološkog izvođenja, kategorije očigledno danas treba preciznije podeliti.
Mirandin (Claudio Miranda) Oskar za film “Život Pija” (“Life of Pi”, 2012) ili Lubeckijev za “Gravitaciju” (2014) mogli su lako biti dodeljeni i Darijusu Volskom (Dariusz Wolski), snimatelju “Pirata sa Kariba 2” (“Pirates of the Caribbean: Dead Man’s Chest”, 2006). Uostalom, u tom filmu su i postavljeni standardi veoma naprednog kompozitnog uklapanja kompjuterski generisanog materijala, a Akademija te godine nagrađuje autore specijalnih efekata pomenutog filma, Džona Nola (John Knoll), Hala Hikela (Hal Hickel), Čarlsa Gibsona (Charles Gibson) i Alena Hola (Allen Hall), što u svakom smislu deluje poštenije, ali suštinski ne povlači bavljenje tom problematikom, već liniju manjeg otpora koja sve obezvređuje.
Glamura u snimateljskom radu ima samo koliko i tokom ceremonije dodele. Smokinzi koje i snimatelji tada nose po kodeksu menjaju praktično odelo i radne rukavice. To su ljudi koji obično film doživljavaju mnogo skromnije, ali zasigurno zaslužuju da se kvalitet njihovog rada javno prizna.
Primer je Rodžer Dikins (Roger Deakins). Sa svojih 14 nominacija, kao možda najveći živi snimatelj, zaista jeste najviše puta nominovan, a bez Oskara na kaminu. Postoji mogućnost da će Dikins dobiti nagradu, i to ove godine za “Istrebljivača 2049” (“Blade Runner 2049”). Imajući u vidu kako je “Blade Runner” izveden, to bi samo nastavilo tradiciju koju je započeo Lubecki i delovalo kao nekakakav revanš za jednu tako brilijantnu karijeru, kakva je Dikinsova.
Nije to sve, jer pored nijansi oko tehnologije i geneze slike, koje svakako treba razjasniti, nad ovogodišnjim kandidatima nadvija se još jedna zabuna.
Tragovi vode od trenutka kada se stapa granica između snimanog i stvorenog, pa sve do neukusa današnjih pritisaka koji, nažalost, ne ostavljaju ni “tehničke” kategorije na miru. Bilo bi mnogo korektnije da se iz tviteraško-populističke stvarnosti Američka filmska akademija, a uz nju i znatan deo profesionalnih tela koja je prate, radije koncentrišu na estetsko-tehničke definicije i pitanja koja stižu uz napredak tehnologija, nego na talas nametnute polno-političko-rasne korektnosti. Lov na veštice, osim što je poguban za veštice, remeti i sve druge, naterujući im samo jedno na pamet – kako danas ostati Neveštica.
Ove godine je prvi put u kategoriji snimateljskog rada nominovana snimateljka. Rejčel Morison (Rachel Morrison) snimila je film “Mudbound”, koji, po svemu sudeći, izgleda dobro. Koliko – videćemo. Film je režirala Diandrea “Di” Ris (Diandrea Dee Rees), kao unakrsni portret blatom prekrivenog Misisipija, koji priča “otvoreno o onoj drugoj Americi”, ali iz prizme neke treće Amerike, u kojoj su smotre umetničkog više okrenute pričama o ljudskim pravima i haljinama. Kao jedna od najprestižnijih i najstarijih, očekivano je da Oskar tu trku mora da predvodi.
https://www.youtube.com/watch?v=xucHiOAa8Rs
Došlo je vreme kada se o nominovanim delima raspravlja manje nego o tome ko će voditi ceremoniju dodele i ko je ovaj put nominovan, ne za zasluge rada, već zato što je bi(tri/kvad!?)polan, dugokos, nadrndan ili belozubo nasmejan.
Sva čast Rejčel Morison na nominaciji i rediteljki Diandrei Ris, neka Oskara dobije najbolji umetnički rad.
