Uhvatila me neka depresija ovih dana. Priznajem, gledao sam previše televizijske programe i čitao internet portale žute štampe, a tu ako preteraš psihički si gotov.
“POGLEDAJTE SNIMAK TUČE MARINKA ROKVIĆA SA SIGURNOSNIH KAMERA!”
“ŠOKANTNO PRIZNANJE TEODORE: TATA ME JE PRE RIJALITIJA VODIO NA ABORTUS, A ONDA ME SE ODREKAO!”
“CECIN SIN UME SA ŽENAMA!”
“UPS! MIA BORISAVLJEVIĆ HTELA DA BUDE SEKSI, PA SE IZBLAMIRALA”
“SKINULA SE NA PLANINI! KEBINA ĆERKA POLUGOLA NA SKIJANJU!”
“DARA BUBAMARA PROŠETALA ZUBE OD 18.000 EVRA!”
“PROVERITE ZAŠTO O OVOJ GUZI DANAS SVI PRIČAJU!”
Sve golotinja, psovke, nasilje, kriminogene, tetovirane face i žene najlakšeg mogućeg morala pa onda deca jedine srpske majke (kog je bre briga šta ovi besmisleni likovi u životu rade), Sandra Afrika (ona što joj nikada u spotovima lice ne vidiš) i Rokvić (onaj što se bije po parkinzima). Kerebeče se skoro sa svake stanice sa nacionalnom pokrivenošću i iz tiražnijih novina, te kliktanijih internet portala.
Dete neko, ako već gleda a gleda, jer nema ništa drugo što bi mu roditelji pre gledali (čast izuzecima, ona najmanja manjina koja gleda obrazovne programe ili crtane filmove) može na početku života organoleptički da shvati kako je za uspeh u zemlji u kojoj svi živimo neophodno da imaš utoku, dobra kola, puno love stečene nelegalnim putem i prebijaš mirne ljude po parkinzima, ako si frajer ili velike, veštačke dojke, napumpana usta i tverkovanu zadnjicu podesnu za gnječenje ili šljapkanje, ako si cupi.
Gledam ja svu tu Sodomu i Gomoru, razmišljam šta nam se to dogodilo i zašto, te kako je moguće da stalno imam taj užasan osećaj da se u ovoj zemlji nikada više ništa neće na bolje promeniti. A to ume da te ubije u pojam. Pokušao sam sebi da objasnim kako je moguće da Sandra Afrika za jedan mesec dobije više novca nego ja za deset godina ili moja majka za četrdeset. I shvatio sam suštinu.
Lako je biti Igor Brakus, radijski voditelj ili njegova majka Mirjana, profesorka hemije u penziji. Lagani život bez stresa uz oslobađanje negativne energije kroz etar ili u radu sa učenicima.
Nije lako biti Sandra Afrika. Zamislite samo kako njoj nesrećnoj izgleda jedan životni dan. I to treba naplatiti nekako. Da, treba naplatiti svu tu muku da se postane popularan u državi toliko sniženih kriterijuma i moralnih vrednosti, u državi koja u većini medija žensko biće tretira rečenicom “Pogledajte kakvu guzu ima…”
Ja ovakvu priliku nisam nikada iskoristio, jer mi je guza pozamašna, dlakava i vizuelno društveno neprihvatljiva, a moja majka je nikada nije ni imala jer su ranije bila neka druga vremena, u kojima je takvo ponašanje bilo sramotno i za osudu. E pa za naš neuspeh smo sami krivi. Ko nas je terao da ceo život radimo pošteno, nikome ništa nažao ne uradimo, budemo skromni i pristojni ljudi. Što bi moj drugar Kesić rekao: “Budale!”
Nego kad ga već pomenuh, bojim se da je rejting njegove emisije u opasnosti od pada kada na TV N1 krene blokbaster “24 minuta sa Mišom Vacićem”.
