Dok perem sudove, što inače često radim, pogotovo otkad je krenulo ovo čudo sa koronavirusom, pa se non-stop vrzmam po kuhinji i trpezariji jer mi je tu i radno mesto, padaju mi na pamet svakakve misli. Neke od njih su totalna nebuloza, uvrnutije i od onih koje mi sevaju kroz glavu dok se tuširam, a ponekad ima i onih koje se nešto duže zadrže u mozgu i vredne su dodatnog razmišljanja.
Tako sam se jednog dana setio pravila od tri cigarete dnevno, koje sam smislio pre više od dvadeset godina i delio ga gotovo sa svakim sa kojim bi se upustio u dužu i otvoreniju konverzaciju. Znate već one razgovore uz pivo kad počnete s muzikom koja je vredna slušanja, pa se prebacite na knjige i filmove, apsolvirate opšta mesta iz ljubavnog života i muško-ženskih odnosa, da bi na kraju počeli sa bizarnostima iz intimnog života i raznoraznim teorijama iz sfere “slušaj sad ovo, kako sam ja samo pametan”.
Teorija, za koju je moguće i da sam je prisvojio iz nekog filma koji sam u to vreme gledao, glasila je da su svakom pravom hedonisti potrebne samo tri cigarete dnevno, jer se u njima istinski uživa, dok su ostale samo kompulsivna radnja, bespotrebno upražnjavanje zavisnosti od koje te kasnije boli glava, smrdiš kao da radiš u fast-fudu osam sati dnevno, kašlješ poput tuberanta i, kao što lepo piše na današnjim paklicama cigareta, umireš u najstrašnijim mukama.
Prvu cigaretu popušiš lagano uz jutarnju kafu. Uživaš u svakom dimu i danu u koji tek treba da uroniš. Nigde ne žuriš: gustiraš pljugu, gustiraš kafu, gustiraš život. Šta ćeš lepše?
Drugu cigaretu pališ nakon ručka. Podrazumeva se da je reč o lepom obroku u nekom dobrom restoranu uz čašu vina ili kriglu piva; ništa jeftino. Duvan se meša sa zaostalim ukusom hrane u ustima, a sit čovek može da opušteno uživa u dimovima cigarete, dok kontemplira o životu i uticaju kvalitetne ishrane na njegovo raspoloženje.
Treću, i poslednju cigaretu tog dana, čovek pali uveče nakon seksa, spreman da nakon što je relaksirao svoje telo i dopustio da mu skoči nivo serotonina utone u okrepljujući san s osmehom na usnama.
O magičnom dejstvu cigarete kao nezaobilaznom hedonističkom užitku pisao je i je Tom Hodžkinson u svojoj knjizi “Kako da lenčarite (priručnik za dokoličare)”, mada kod njega, za razliku od moje teorije, nema brojki, samo vrlo sličan pristup temi.
“Kada sam počeo da pušim, sa četrnaest, mislio sam da sam doživeo neku vrstu ponovnog rođenja ili ponovnog buđenja. Otkriće duvana bilo je poput nalaženja tajnog portala, ulaza u prefinjeni vrt svetskih zadovoljstava i nezavisnosti. Pušenje je bilo prijatno, izgledalo je kul i izražavalo potrebu pobune protiv autoriteta, potrebu da stvorite sopstveni put kroz život umesto da gnjecavo sledite ranije odobrene staze roditelja i nastavnika. Pušenje je značilo biti slobodan. Našao sam i prijatelja, veoma dobrog prijatelja. Možda i doživotnog. Odustati bi značilo patiti od ožalošćenosti, koju dvostrukom težom čini činjenica da bih do kraja svog života morao da trpim pogled na druge koji uživaju u društvu tog mog izgubljenog prijatelja“, napisao je pomenuti autor.
Međutim, stvarni život nije hedonistički priručnik, što je svako od nas mogao već da primeti na vlastitom primeru. Zato cigareta prestaje da bude užitak (osim za stvarne dokoličare i boeme), postajući prividni lek protiv stresa arbajtujućeg trudbenika.
Prvu cigaretu neretko pališ i pre prve kafe, čim otvoriš oči ili ti se ukaže prilika da kresneš upaljač, a do doručka si već popušio još par komada u pokušaju da što je moguće relaksiranije utoneš u još jedan običan, banalni dan koji sa sobom donosi niz monotonih radnji i obaveza koje MORAJU da se obave kako bi život (uglavnom svi tako mislimo) mogao da se neometano odvija i zadovolji onaj minimum potreban za preživljavanje, što je svojstveno urbanoj džungli liberalnog kapitalizma čije su ključne tekovine osmočasovno radno vreme (sem ako nisi u šok-sobi) i dužničko ropstvo (čak iako si u šok-sobi).
Upravo zbog ovoga gotovo svi imamo male rituale koji nam omogućavaju da stvorimo iluziju da nam je u životu prebukiranom neprestanom jurnjavom za egzistencijalnim balansom katkada i zabavno, kao i da hedonizam, u svom mikro obliku, može da se utka u svakodnevnicu koja sve više podseća na dobrovoljnu orvelovsku robiju, a sve manje na život kakav smo za sebe zamišljali u vreme dok smo još marili kakvu muziku slušamo, prepuštajući inerciji i trenutnoj inspiraciji da umesto nas odluče gde ćemo se i s kim probuditi narednog dana.
O jednom od ovakvih rituala pisao je i Mišel Uelbek na samom početku svog popularnog romana “Serotonin”, o kojem se naširoko pričalo u kontekstu otupelosti modernog čoveka koji polako gubi interesovanje za teme koje su nekad imale centralno mesto u njegovoj egzistenciji i činili samu srž svrhe postojanja.
“Cigaretu ne palim pre nego što popijem prvi gutljaj (kafe); to uzdržavanje namećem sebi, to je svakodnevni uspeh koji je kod mene prerastao u glavni izvor ponosa (ovde, pritom, valja priznati da električni uređaji za kafu rade brzo). Olakšanje koje mi donosi prvi dim je trenutno, njegova žestina zapanjuje. Nikotin je savršena droga, droga jednostavna i teška, koja ne donosi nikakvu radost, koja se u potpunosti definiše žudnjom i prestankom te žudnje“, konstatovao je Uelbek, koji je ovim i vrlo jednostavno objasnio prostu suštinu pušenja.
Pušenje, po njemu, dakle, nije veoma dobar prijatelj, kako ga je nazvao Hodžkinson, koji hedonizmu pristupa iz afirmativnog i pomalo bajkovitog gvinta; Uelbek, u svom maniru brutalnog depresivca i mračnjaka, uživa u cigareti, svestan da je reč o drogi koja u sebi ne sadrži ništa uzvišeno, već je, naprotiv, vrlo banalna – jednostavna i teška.
Nakon ovih citata i promišljanja o pušenju koju oni sa sobom neminovno iniciraju, jasno je da se radi o navici koja čini neizvodljivim ono moje pravilo s početka o tri cigarete na dan i uživanju koje bi ta količina sa sobom mogla doneti.
Zato je vreme da se razmišlja o prestanku s ovom navikom. Međutim, i sam sam svedok da to uopšte nije lako. Naime, nakon što sam tokom godina nekoliko puta ostavljao cigarete na po par meseci, uspeo sam da 2001. godine batalim pušenje zauvek. Ili sam barem tada tako verovao. Jednostavno sam prestao jednog decembra, a onda gurao dan po dan radujući se snazi svoje volje. Narednih 13 godina nisam poklekao. Onda sam opet propušio, mada ni sam ne umem da objasnim kako se to uopšte dogodilo. Mislim da mi je život u to vreme postao do te mere monoton i neinteresantan da nisam video nikakvu štetu u tome da, tu i tamo, ponovo zapalim poneku cigaretu. U početku je to stvarno i bila poneka, a onda, pošto sam počeo da pušim cigarete sa niskim procentom katrana i nikotina, dakle blage, broj se svakodnevno povećavao. Planirao sam, valjda, da reafirmišem svoje pravilo od 3 cigarete, a upao sam u istu zamku kao i pre nego što ću 2001. godine postati nepušač. Mislio sam da ću moći da ostavim duvan kao i tada, kad god poželim, ali ovoga puta je postalo mnogo teže. Opcije za uživanje u životu su se značajno smanjile, te je cigareta postala sve dominatnija zabava u mojoj svakodnevnici. Verovatno vrlo nalik onom Hodžkinsonovom veoma dobrom prijatelju. Bila je tu da mi retke spokojne trenutke učini još spokojnijim, kao i da mi pruži utehu tokom depresivnih dana i noći.
https://www.youtube.com/watch?v=ceWWMfhAvD4
Uostalom, nisam bio redak slučaj sa ovakvim problemom. Norman Majler je odavno vrlo slikovito opisao sličnu situaciju u romanu iz 1984. godine – “Muškarčine ne plešu”, dokazujući da je ova droga toliko jaka da tvrdnja Kita Ričardsa (koji je relativno skoro, u 77. godini, prestao da puši) da je lakše ostaviti heroin nego cigarete sasvim na mestu.
“Dvanaest godina sam pokušavao da prestanem da pušim. Što reče Mark Tven – a ko ne zna tu opsaku? – ‘Nije nikakav problem prestati. Ja sam prestajao stotinu puta’. Činilo bi mi se da sam to rekao ja, jer sam ja to sasvim sigurno pokušavao barem sto hiljada puta, jednom godinu dana, jednom devet meseci, drugi put četiri meseca, i stalno bih iznova prestajao, godinama, stotinu puta, ali bih se uvek vraćao. Jer u snovima sam, pre ili kasnije, palio šibicu, prinosio plamen vrhu cigare a zatim, sa prvim dimom, udisao svu svoju glad za postojanjem. Kao da me je celog probadala sama želja – ti demoni zatočeni u moje grudi koji vrište za jednim dimom. Pa ti promeni šta ti je suđeno!
Tako sam naučio šta je zavisnost. Zver me je držala za vrat a vitalni organi su joj bili meni u plućima. Dvanaest godina sam se rvao sa tim vragom a ponekad bih ga i saterao u ugao. Obično je to bilo uz velike gubitke po mene, i velike gubitke po druge. Jer kad nisam pušio, postajao sam naprasit. Refleksi su živeli tamo gde se pali šibica, a um gubio one deliće znanja koji nam čuvaju spokoj… Govorio sam: ‘Lakše je ostaviti ljubav svog života nego cigare’ i mislio da je ta tvrdnja tačna...”
Nekad su intelektualci, pesnici, rokeri, razni umetnici, pa čak i uspešni poslovni ljudi i političari bili pušači, a u današnje vreme pušenje više nije kul, pogotovo među muverima & šejkerima sveta beta-verzije 3.0. Postalo je, što se kaže, sirotinjska zabava, kao i seks. Jeftina droga za luzere. Bogati i uspešni više ne puše, oni sada imaju druga interesovanja koja su uglavnom vezana za zdrav život, odnosno za ishranu i stil života koji će im pomoći da žive što je moguće duže – možda i večno.
Pored toga što poseduju jahte i privatna ostrva, bogati ljudi današnjice meditiraju po par sati bez mobilnih telefona i drugih distrakcija, postaju vegetarijanci, jedu samo organsku hranu, neupadljivo se oblače, praktikuju autofagiju (evolutivni mehanizam koji nastupa u periodima gladovanja i koji omogućava organizmu da preživi stvarajući energiju reciklažom), grle drveće, piju hektolitre posoljene vode kad se probude u svitanje, ne piju alkohol izuzev jedne čašice dnevno najkvalitetnijeg vina, šetaju svakodnevno po nekoliko kilometara (uzbrdo), druže se sa šamanima, guruima i astrolozima, plivaju kao sumanuti, broje svaku banku pre nego što je potroše i, ako je verovati izvorima (dez)informacija, koriste drogu zvanu adrenohrom (dobija se, navodno, uzimanjem adrenalina od male dece, tako što se sakuplja iglom i špricom iz podnožja vrata i kičmenog stuba). Radije bi skakali bandži-džamping sa vrha planine, grlili se sa lavovima ili surfovali u zalivu punom ajkula nego što bi seli u kafić i popušili cigaretu uz kratki espreso i gazirano piće. Zato su oni i njihov stil života sada kul, a ljudi sa cigarom u uglu usana, kakav je bio Hemfri Bogart ili Džimi Din, relikti koji obitavaju kraj pijaca i piju pivo sa gubitnicima kao što su i oni sami.
Lara Rateford-Morison je u magazinu “Bustle” napisala tekst upravo o ovoj promeni u poimanju kultnog statusa, konstatujući da pušenje, koje je nekad bilo odlika više klase i glamurozan čin, više nije ni seski, ni kul, pa čak ni normalno. U nastavku teksta ona navodi da, po njoj, preostaje još samo nekoliko vrsta ljudi koji i dalje misle da je pušenje kul. A tih osam preostalih “žigosanih” su ovi likovi:
– Tinejdžeri, ljudi kojima mozak još nije sasvim razvijen.
– (Neki) stari ljudi.
– Ljudi koji sebe vide kao buntovnike.
– Ljudi koji fantaziraju da su naslednici kreativaca Bit generacije.
– Ljudi koji žele da vide sebe kao zvezde crno-belih holivudskih filmova.
– Ljudi koji su imali slabo obrazovanje.
– Siromašni ljudi.
– Oni koji su zapravo kul, ali puše iz razloga koje je teško razumeti.
Mnogi su konstatovali da su pušači danas postali ugrožena vrsta i da se nad njima sprovodi klasična tortura. O tome je pisao i levičarski filozof Slavoj Žižek u svom eseju “O pušenju i netoleranciji”.
“Za vreme nedavne posete Kaliforniji, bio sam na večeri u kući jednog profesora, s prijateljem Slovencem, teškim pušačem. Kasno uveče, prijatelj je postao očajan i pristojno zamolio domaćine da zapali cigaretu na terasi. Kada je domaćin, ništa manje ljubazno, rekao “ne”, moj je prijatelj rekao da će otići na ulicu. Domaćin je i to odbio. Rekao je kako pušenje u javnosti može naškoditi njegovom statusu u komšiluku. No, ono što me zaista iznenadilo bilo je to što nam je, nakon večere, domaćin ponudio (ne baš) laku drogu. Pušenje sada nije bilo problem, kao da droga nije opasnija od cigarete“, zaključio je ovaj popularni Slovenac, koji je inače nepušač.
Iako bi pušenje danas zaista moglo da bude pravi bunt protiv establišmenta, činjenica je da ova navika nije dobra za zdravlje i da ne donosi ništa dobro, kao i da pored svih zabrana, upozorenja i nemogućnosti reklamiranja u mas-medijima svetska duvanska industrija i dalje ostvaruje astronomske profite i ne prestaje da se širi. Tako pušenje postaje jedna od ključnih protivrečnosti modernog doba.
Ako u mladosti i deluje kao bezazlen porok kojeg se čovek bez mnogo muke može odreći u kasnijem životu, u zrelijem dobu pušenje postaje suvišno i nepraktično, a i sve pogubnije po zdravlje i celokupni kvalitet života.
Poznati svetski kuvar, danas nažalost pokojni, Entoni Bordejn, ispričao je svojevremeno kako je prestao da puši kada je postao otac. Pošto nije mogao da puši u stanu u kojem je živeo sa ćerkom i surpugom, morao je da svaki put silazi s vrha solitera kako bi uživao u cigareti. Jednog dana je shvatio da je to besmisleno i prosto batalio duvan, iako je, kako sam reče, svojevremeno pušio i po tri paklice dnevno, uživajući u svakom dimu.
Neko maliciozan će kosntatovati kako ga je života koštalo upravo to što je ostavio duvan, ali biće da pušenje ipak nema veze s njegovim samoubistvom, već neke mnogo kompleksnije stvari.
U svakom slučaju, zrelost i roditeljstvo donose veliko tumbanje u životu, pa samim tim i promenu životnih navika.
To je vrlo slikovito objasnio i francuski pisac Frederik Begbede u knjizi “Život bez kraja”, taksativno opisavši čega se sve muškarci u pedesetim odriču kako bi izašli na kraj sa novim životnim prioritetima.
Po njemu, muškarac u pedesetim:
– Budi se u sedam ujutru
– Jede organski avokado.
– Pije koka-kolu zero
– Sapliće se o bebina kolica.
– Sluša Kejti Peri u dečijoj sobi.
– Krade gumene bombone svoje ćerke
– Drka uz Juporn dok dete spava
– Prestaje da puši
– Spava noću
– Mašta o besmrtnosti
– Uplaćuje životno osiguranje
– Muva apotekarke
– Zna sve bolnice koje su IN
– Zaista misli da je nekad bilo bolje
– Crkava od straha svakog dana
– Guta beta-blokatore svakog jutra
– Sumnja u ateizam.
Ako je verovati Begbedeu, muškarčine u pedesetim ipak počinju da plešu, i to sa svojim ćerkama ili igraju fudbal sa sinovima, ostavljaju cigarete, prelaze na zdravu ishranu i odgovorno ponašanje, a glavni porok su im gumene bombone i koka-kola bez šećera. Naravno, pod uslovom da prate dinamiku modernog stila življenja gde se roditeljstvo, naročito muškarca, realizuje u kasnim četrdesetim, ako ne i početkom pedesetih.
I, dobro, kakav zaključak možemo izvuči iz svega ovoga?
Sve su ovo bile teorije i iskustva nekih tamo ljudi koji bi trebali da budu kredibilni i da nas prosvetle. Teorije tzv. intelektualaca. Međutim…
Kad uđeš u kafić ili kafanu, pa odlučiš da li ćeš da zapališ cigaru ili ne, da li ćeš se ušljokati ili ne, da li ćeš se pobiti sa onim što te mrko gleda i podbada ili ćeš ga iskulirati, hoćeš li počupati kosu onoj s dekolteom do pupka što očijuka s tvojim čovekom ili ćeš se povući… Da li češ stisnuti gas kad je frka ili kočnicu! E, to je život i to je jedino što se računa! Šta god mislili naizgled bitni likovi, heroji kulturnih dodataka i besplatnih tribina s pet posetilaca u sali, to ne treba da utiče na nas.
Promisli o onome što si pročitao ili čuo, ali sledi svoje osećaje, potrebe i instikte – zgrabi život za rogove i izbori se sa tom zverkom čak i ako preti da te zakuca u najbližu tarabu! Ako nemaš hrabrosti da živiš, ali do daske, prihvatajući svaku fekaliju kao izazov, kao boks meč teške kategorije usred sparne i vlaćne Manile ili razmenu bekhend dijagonali na terenu od šljake, šta ti vredi knjiško znanje i citati koji dobro zvuče?! To su onda samo tuđa iskustva kojima kompenzuješ nedostatak sopstvenog.
Ako ti baš, baš nedostaje autoritet kojem želiš da veruješ, onda je ovo jedini citat koji ti je potreban jer sažima kompletnu filozofiju života u jednoj rečenici: “Pronađi ono što voliš i pusti da te ubije“.
Ovo su reči čoveka na čijem grobu je uklesan verovatno najjači epitaf ikada: “Ne pokušavaj!“.
Bukovski, naravno.
Otkud sad ovo u priči o pušenju? Otuda što moraš da izgradiš sebe i veruješ samo sebi. Moraš da znaš ko si i šta si. Bilo da je reč o pušenju, bilo da je reč o poslu, braku, roditeljstvu, samoći, karijeri, ishrani, muzici…
U filmu “Ponovo mrtav” (1991), lik kojeg glumi Kenet Brana je često žickao cigarete od lika kojeg tumači Robin Vilijams (mislim da je glumio mesara) uz opasku: “Daj mi jednu, pokušavam da prestanem”. Onda mu je Vilijams kazao: “Vidi, nema toga pokušavam da prestanem – ili si pušač ili nisi. Odluči se!”.
I to je sva pamet vezana za ovu priču.
Sve ostalo je proseravanje.
