Posle zbirke priča “Neonski bluz”, za koju je dobio Andrićevu nagradu, i koja je, kako je rekao, prvo delo inspirisano rokenrolom, filmom i stripom, koje je zavredilo ovakvo priznanje, Dejan Stojiljković konačno predstavlja i knjigu koju su njegovi fanovi s nestrpljenjem čekali.
– To je jedan vrlo ambiciozan poduhvat, jedna moja opsesivna tema. Knjiga se zove ’Zvezda nad prazninom’. U pitanju je stih Branka Miljkovića iz pesme koja je neka vrsta epitafa. Bavim ste time šta se stvarno desilo u februarskoj noći 1961. godine, odnosno šta se dešavalo sa Brankom u poslednje dve godine njegovog života. Tu je taj ljubavni krah sa ženom sa kojom je zajedno prevodio, a koja je bila u ljubavnom trouglu sa Oskarom Davičom, tu je zatim period kad je on počeo da bude problematičan za državu, kad mu je otvoren dosije u Službi državne bezbednosti, kad su počeli da ga proganjaju i da ga prate, pa onda i njegov odlazak u Zagreb i misteriozna smrt, koja po mom mišljenju nije samoubistvo nego ubistvo – rekao je svojevremeno Stojiljković o ovom romanu.
Čitaoci Headlinera imaju privilegiju da, uz dozvolu autora, prvi pročitaju odlomak iz ove knjige o kojoj će se, sigurni smo, tek pričati…
Njegove ubice
Niš, jesen 1973.
“I, kažete, pišete pesme?”
“Da. Još od osnovne škole. Prvo sam, znate, pisala rodoljubivu poeziju.”
“To je lepo.”
“Onda sam pisala pesme inspirisane našom borbom za slobodu.”
“To je poučno.”
“Zatim sam prešla na egzistencijalističku poeziju.”
“To je hrabro.”
“Ovih dana sam okrenuta više pisanju… Erotske poezije.”
“Erotske? E, to je već… Zanimljivo.”
Drug Oskar Davičo se značajno zamisli, kao da rešava ukrštene reči gde moraju da se nabroje imena svih sedam sekretara SKOJ-a. Uze sa stola kutiju sa cigaretama, ponudi njima drugaricu koja je sedela preko puta njega, plavušu obučenu u karirani kaputić, ali ga ona odbi.
I taj gest, baš kao i svaki koji je to čeljade što je odisalo nevinošću i nedostatkom životnog iskustva učinilo tog jutra, bio je nekako uzročno-posledičan. Logičan.
Jer baš tako i treba da se ponaša jedna mlada komunistkinja.
Uzdržano, ali sa poštovanjem.
Otmeno, ali bez buržujske indignacije.
kromno, ali ne na neiskren način.
Negde iza njenih, u karirano obučenih ramena, kroz veliki stakleni portal na pročelju hotela “Ambasador”, u čijem bifeu su sedeli, disao je grad cara Konstantina. Naslage vekova kao da su pritisle centralni gradski trg gde se uzdizao spomenik na čijem postolju je bio konjanik sa zastavom koja se vijori.
Bila je to zastava slobode, zato se i spomenik tako zvao – “Vesnik Slobode”.
Antun Augustinčić, njegov autor, uradio je na postamentu reljefe ratnika koji su krvarili za slobodu Niša i dali živote za nju. Ni na jednom od njih nije bilo partizana, koji su zajedno sa Crvenom armijom oslobodili ovaj grad oktobra 1944, što nije bilo čudno, jer je spomenik postavljen osam godina ranije. Ali i to će se promeniti, slutio je drug Oskar, baš kao što se i sve menja. Revolucija je kao reka, ona teče i stiže na svako mesto, unosi promenu podjednako i u zemlju i u ljude. Promenila je i ovaj grad, napravila od njega primer socijalističkog napretka, radnici pevaju u fabrikama u slavu Tita i partije, baš kao i seljaci na polju, baš kao što su i sužnji pevali o slobodi, zaneseni, bez ideje šta je ona u stvari, dok im revolucija nije pokazala šta sloboda zaista jeste.
Promenila je i Augustinčića, i drug Oskar je to smatrao idealnim primerom njene moći. Od čoveka koji je izvajao bistu doglavnika Pavelića napravila je partizana i profesora Akademije lepih umetnosti u Zagrebu.
I ovaj velelepni hotel u kome je drug Davičo sedeo i ćeretao o poeziji sa svojom dugonogom sagovornicom takođe je produkt revolucije.
“Ambasador” je bio najviša zgrada u Nišu. Sa njegovog vrha videla se na istok, sever, jug, pa i na zapad, dokle pogled dopire, sva veličanstvenost socijalističkog progresa. I sve lepote zemlje koju je socijalizam prvo oslobodio, a onda oplemenio.
Drug Davičo zapali cigaretu šibicom, sačeka da oštri miris sumpora iskopni, pa povuče dugi dim. Izdahnu jedan sivi oblačić, iste boje kao i to tegobno niško jesenje jutro, osmotri prvo, ne bez nekog osećaja vrele zadovoljšine, naslov na jutrošnjem broju “Narodnih novina” gde je pisalo:
OSKARU DAVIČU URUČENA NAGRADA “BRANKO MILJKOVIĆ”
Zatim pažljivo odmeri svoju sagovornicu, a onda je upita:
“Kako se ono beše rekli da se zovete, drugarice?”
“Ruža.”
“Ruža?”
“Da.”
“Lepo ime.”
“Hvala.”
“Znate kako… Mogli bismo da se povučemo. Ovde smo previše na svetlu. Ljudi pilje u mene, u nas… Nemamo potrebnu privatnost.”
Drugarica prebaci jednu nogu preko druge.
Sevnu savršena butina obučena u skupu najlonsku čarapu.
“Da se povučemo?”, upita ona, glasom koji je krotila odglumljena naivnost.
Drug Davičo je primetio naivnost. Ali nije glumu.
“Da.”, drug Oskar obliznu usne, bio je to prirodan, neiznuđen gest. “Ne moramo daleko. Evo, tamo do separea. Tu ćemo biti sigurni.”
“Sigurni od koga?”
“Od ljudi. Danas je najteže skloniti se od ljudi.”
Ona se malo zamisli. Visoko čelo joj se nabra iznad tamno smeđih očiju. Izgledala je zabrinuto i ranjivo.
“Do separea rekoste?”, upita oprezno.
“Da. Naručićemo neko dobro vino. Ja, doduše, ne pijem… Ali volim da gledam ljude dok to rade. Inspiriše me… Pričaćemo o toj vašoj… erotskoj poeziji… Ja imam sobu ovde u hotelu…”
“Sobu?”
“Dali su mi predsednički apartman. Znate… Isti onaj u kome je prošlog meseca noćio predsednik Saveznog izvršnog veća.”
“Vas baš cene ovde, druže Davičo.”
“Kako da me ne cene… Da mene nije bilo, Niš ne bi imao svog pesnika. Čitava književna istorija Niša bi stala u dve replike iz Ivkove slave… Međutim, u njemu se rodio jedan Branko.”
“Branko…”, promrmlja ona pomalo zaneseno.
I tada drug Davičo vide promenu.
Ali to nije bila promena kakvu je očekivao. Lice njegove sagovornice nije odavalo nesigurnost, ni ranjivost, ni zabrinutost. Naprotiv. Bilo je to lice odlučne, inteligentne i proračunate osobe. Slično licu računovođe. Ili oficira. Ili špijuna. Ili ratnog komandanta. Sva ta lica drug Oskar je video do sada, mnogo puta, na mnogo različitih mesta. Ali nije očekivao de će jedno takvo sresti ovde, u južnjačkoj palanki koja još smrdi na predratnu buržoaziju i na čijem centralnom trgu se još uvek jasno vide fasade bogataških kuća.
Tada shvati uzrok promene u ponašanju drugarice Ruže.
U bife “Ambasadora” ušao je visok čovek u kišnom mantilu, crne, unazad zalizane kose, sa upadljivim ožiljkom na desnom obrazu koji je delovao skaredno i lepo u isto vreme.
Sa svim ostalih stolova, gosti ustadoše i krenuše ka izlazu. Čak su se i konobari povukli u kuhinju.
Bife hotela “Ambasador” ostade pust kao grob na Kadinjači.
Samo je sa radija dopirala pesma Arsena Dedića.
Pevao je: “Nemoj poći sad…”.
Drug Oskar nije voleo tog, kako su ga moderno zvali – kantautora, iako su ga drugi hvalili i rado slušali, naročito kada je dao intervju “Glasu Koncila” čiji je naslov bio “Mali ti piva ka pop”. Dodatno ga je užasavalo to što se o njemu, kao i o nekim drugim pevačima u određenim krugovima govorilo da su pesnici i da su njihova stihoklepanja poezija.
To ga je strašno ljutilo.
Zna se šta je poezija.
Pogotovo se znalo šta je poezija u SFRJ.
I ko može i sme da bude pesnik.
O tome se starala država, odgovorni i kompetentni ljudi na određenim funkcijama i određenim komisijama i komitetima. Drug Oskar je bio jedan od njih.
Zato osmotri podrobno pridošlicu.
Taj čovek u dugom kišnom mantilu definitivno nije bio pesnik.
Dugonoga plavojka je ustala, prišla mu, kao što vojnik prilazi oficiru na smotri, samo što nije salutirala.
“Druže potpukovniče, je li to sve?”, upitala ga je ravnim glasom u kome nije bilo ni traga bilo kakvoj emociji.
“Jeste, drugarice. Slobodna si.”, uzvrati ovaj.
“Čekaj, mala…”, oglasi se drug Davičo. “Tebi uopšte nije ime Ruža?”
“Zar je bitno, druže Davičo?”
“Pa i nije… A vi, druže?”, oslovi čoveka sa ožiljkom. “Potpukovnik? Šta jedan ubogi pesnik može da učini za narodnu vojsku?”
“Ja nisam vojnik, druže Davičo.”, uzvrati ovaj.
“O… Sa tim činom ste onda… Služba?”
“Tako je.”
Drug Davičo je gledao kako drugarica “Ruža” izlazi iz bifea, vrckala je dupetom nimalo službeno i nimalo komunistički. Bilo je to lepo i čvrsto dupence.
Na kraju odluči da je komediji kraj, pa upita:
“Šta ubogi pesnik može da učini za službu Državne bezbednosti?”
“Ovde sam privatno.”
“Privatno?”
“Tako je.”
“Ne sećam se da smo se upoznali.”
“Jesmo. Ali nisam iznenađen da vam je to iskopnilo iz pamćenja. Mogu li da sednem?”
“Slobodno. Dama nas je napustila. Nažalost… Jeste li za malo vina? Sićevačka ružica.”
“Da, molim.”
Drug Oskar nasu vino u čašu svom nezvanom gostu. Odmeri ga još jednom. Bio je to pravi udbaš, bez sumnje. Čvrst, ozbiljan i dovoljno jezive pojave.
Potpukovnik otpi malo vina, namšrti se, odloži čašu u stranu, tik pored fascikle mrke boje koju je stavio na sto pred sebe.
“Hteo sam da vas pitam…”, započe. “Kakav je osećaj?”
“Osećaj?”, bio je zbunjen drug Davičo.
“Da. Kakav je osećaj dobiti nagradu Branko Miljković?”
“Ah… Rekao sam već novinarima i u besedi. To je velika čast.”
“Ne sumnjam. Ali nisam mislio na taj osećaj.”
“Nego?”
“Nego na to kakav je osećaj dobiti nagradu sa imenom pesnika za čiju ste smrt lično odgovorni?”
Oskar Davičo položi obe šake na sto, kao da hoće da ga izvrne. Lice njegovog sagovornika delovalo mu je poput lica kipa što je na vrhu spomenika držao zastavu. Bezizražajno, tvrdo, neljudsko. Nagnu se malo napred, pa glasom u kome je bilo suzdržanog besa i malo manje suzdržane pretnje reče:
“Ja nisam kriv za to što je Branko digao ruku na sebe.”
“Branko nije digao ruku na sebe.”, odgovori ovaj nimalo impresioniran.
“Ubio se. Našli su ga obešenog u Ksaverskoj šumi.”
“Nije se ubio. Ubijen je, pa dovučen u šumu i obešen o drvo debljine dečje ruke.”
“Kako to znate?”
“Tako što sam ja bio jedan od onih koji ga je na to drvo obesio.”
Drug Davičo za trenutak zaneme. Desna ruka blago mu zadrhta, i on je povuče sa stola.
“Ko ste vi?”, upita pomalo napuklim glasom.
“Ja? Ja sam vaš prijatelj, druže Davičo.”
“Moj prijatelj?”
“Ne samo vaš… Bio sam i prijatelj Branka Miljkovića.”
Drug potpukovnik gurnu fasciklu prema njemu.
Ovaj je pogleda ali je ne dotaknu.
“Da vas pitam nešto.”, bio je uporan čovek iz Službe. “Jeste li ikad videli fotografije?
“Kakve fotografije?”
“Sa uviđaja.”
Drug Davičo osmotri fasciklu na stolu pred sobom.
Na njoj je bio samo rukom ispisan broj dosijea.
“Posle njegove smrti…”, nastavi potpukovnik. “Nikad niste skupili hrabrost da njegovu majku i oca pogledate u oči. Imate li sad hrabrosti da pogledate u mrtvog Branka?”
Drug Davičo je isprva oklevao, ta fascikla mrke boje bila je poput mrtvačkog kovčega čiji pokrov se ne usuđuje da podigne. Ispod njega, bila je sahranjena prošlost. Prošlost koje drug Oskar nije hteo da se seća. Ali radoznalost je bila jača. Čak i sada, toliko godina posle. On oprezno otvori fasciklu i dah mu zape u grudima kada vide pregršt fotografija mrtvog Branka Miljkovića.
Podiže jednu od njih i promrmlja:
“Deluje… Spokojno. Kao da spava.”
“Kao da spava… I kao da se nikad neće probuditi. Ko zna, možda je njegova težnja ka smrti bila njegov put. I mi smo mu samo pomogli da završi tu šetnju… Od preludijuma. Do nokturna.”
“Mi?”
“Da. Svi mi.”
“A ko smo to mi, druže pukovniče?”
Udbaš se nasmeja, blago, jedva vidljivim grčom tankih usana. Bilo je nečeg istovremeno tužnog i užasnog u tom osmehu, kao da mu ga je neko, poput ožiljka koji mu je krasio obraz, urezao na lice tupim bajonetom.
“Zar to nije očigledno, druže Davičo?”
Iza ramena čoveka sa ožiljkom, baš kao iza ramena lepojke od malopre, Niš je disao teško, poput čudovišta na umoru.
“Njegove ubice.”
Odlomak iz romana ZVEZDA NAD PRAZNINOM
Prvobitno objavljeno u “Letopisu Matice Srpske”, kniga 507, sveska 6, jun 2021.
Copyright © Dejan Stojiljković, 2021.
