Prvi tekst o Nikoli Pejakoviću Kolji kao Muzičaru napisala sam za Headliner pre tačno godinu dana i jedan mesec.
Bio je to prvi nastup u sastavu “Kolja – četiri prsta”, značajni muzički preokret u odnosu na prethodnu formaciju – Kolja i Grobovlasnici, te nezaboravnog koncerta takođe u beogradskoj Kombank Dvorani 2015. godine.
No, vešte muzičke transformacije dobro su poznate onima koji prate Koljin opus (Kolja i Smak Belog Dugmeta – 2001, Kolja – 2009, Grobovlasnici – 2013, Kolja: Četiri prsta – 2018), a ono što je karakteristično za ovog višestruko darovitog umetnika jeste – žanrovska određenost muzičkog izraza, u zavisnosti od trenutne kreativne inspiracije.
Bilo da je reč o numerama žestokog roka, zavodljivog bluza, dinamičnog fanka, ili zahtevnog džeza – Kolja sa svojim vrhunskim muzičarima, te kreativnim master mindom i producentom Vojislavom Aralicom svaki put apsolutno odgovara na očekivanja svojih sledbenika (dakle, ne fanova, ne publike, već istinskih, predanih sledbenika!) bez lažnog dodvoravanja, bez ustupaka, a nadasve bez toliko danas popularne fuzije svega i svačega, te “muzičke eklektike” ili jasnije – opšte muzičke “papazjanije”.
Simplificiranost u Koljinom slučaju jeste velika prednost. Ali ne u kontekstu muzičke kreacije i izraza, već u smislu nepretencioznosti nastupa, nedodvoravanja publici, promišljenih i odmerenih intervjua.
Na sceni uvek malo govori rečima, ali svi ga perfektno razumeju i jednostavno – obožavaju. Njegov upečatljiv vokal, energija koju ovaj umetnik nosi, sve što je proživeo i doživeo dok peva, priča i pripoveda svirajući gitaru ili još bolje – usnu harmoniku emituje se kao nevidljiva sila koja nas obuzima onog trenutka kada se Kolja pojavi na sceni.
A koncert proleti za tren, te ni jedan, ni dva, ni tri sata Koljine svirke uživo jednostavno – nikada nisu dovoljni.
Sala Amerikana kultnog beogradskog Doma Omladine dve prohladne decembarske večeri bila je ispunjena do poslednjeg kvadratnog metra kao i uvek – poklonicima upečatljivog Koljinog lika i muzike, a među sledbenicima zaista svih generacija su, kao i uvek, prednjačili pripadnici – jačeg pola, uz podršku probrane “damske” ekipe – koja ni najmanje ne zaostaje u poznavanju i podržavanju Koljinog opusa.
Bez velike pompe bend u sastavu: Ivan Aleksijević (klavijature), Milan Pavković (džez bas), Sale Ranković (bubanj), Vojislav Aralica (gitara), uz podršku izvrsnih džezera Nemanje Banovića (truba) i Kristijana Mlačka (saksofon) pojavili su se na sceni zajedno sa Koljom i – ekipa je bila na okupu, momentalno je usledila energetska bomba – surovo dobra “Pedofilija”, kao pesma koja otvara koncert.
U maniru velikih rokera, čiju moć naslućujete iz svirke koja je besprekorna, nabijena kontrolisanom i usmerenom snagom i veštinom, Kolja i bend nastavljaju sa pesmom “Svaku noć je isti mrak” uz, sada već antologijski, stih otpevan horski tako da se zaorila Amerikana – “…i još se nadam, nadam svaki dan da mi jedno jutro jave da je đavo bolestan!“
Lekciju zvanu “kako samo oni najbolji mogu da gruvaju kroz žanrove” slušali smo kroz jedan od Koljinih najvećih hitova “Moja perut ima sjaj” – koja nosi apsolutnu istinu “…sve što kažem ima značaj, što napišem sve se čita!” – Kolja, potpisujemo!
Uz “…sanjam Dorćol, vidim Rajka kako zamiče…” svi su itekako upregli grla, a to zajedništvo koje se u tom trenutku unisonog horskog pevanja “Maršala Birjuzova 8” osetilo – to je ono gore pomenuto izmeštanje koje jasno govori o moći Muzike.
Na Koljino pitanje “a ko je bio juče na koncertu?” – pregršt podignutih ruku govori o tome da muzike ovog benda zaista nikad dosta.
Set lista koncerta uređena je znalački i tako da smo imali osećaj da se svaka numera neometano sliva u sledeću, uprkos kraćim pauzama koje je bend imao između pesama.
Usledile su: “Crna ptica”, “Kad sam na svet ovaj pao”, “Disco“ (sa fenomenalnim motivskim referisanjem na “Hot stuff“), antologijski “Mladoženja“, “Rajko“, “Mr Jones“, “Udade se ti za konja“, “Da li venem ili zrim“, “Zulu uštipci“, “Milicioner“, a na po ko zna koji glasni zahtev iz publike konačno su zasvirali po mnogima najveći i ultimativni hit – “Užički heroin“.
Ruke su bile u vazduhu, glave zabačene, oči zatvorene – pevalo se zaista iz petnih žila.
Koncert zaokružuju “Može malo sutra“ (jedan od najemitovanijih radijskih hitova 2018 i 2019.) i “Spao remen“.
Kolja, Voja, Ivan, Pavke, Sale, Nemanja i Kristijan nisu ni sišli sa scene, a publika je aplaudirala i vojnički skanidrala “Bis“ i “Kolja, vrati se“. I bi tako – za sam kraj “Live Aid”.
Kada je izašao prikaz prvog koncerta u Amerikani bila sam rešena da ću drugog dana otići i napraviti kritički osvrt, da ću uočiti greške, nedoslednosti, te napisati prikaz koji će biti objektivan i oštar bez “spektakularnog“, “vanserijskog“, “izvrsnog“…
U jednom sam uspela – prikaz jeste objektivan, doživljaj je krajnje subjektivan. A svi pomenuti epiteti – stoje. Kao neko ko nije sledbenik, već “samo“ poštovaoc muzičkog izraza Kolje i muzičara koji su njegov tim mogu Vam reći – ukoliko nikada niste bili na ovom koncertu – ispravite tu grešku prvom prilikom! Muzika je jedna, bez obzira na žanrovske determinante, a ona vrhunska se zapravo – retko sluša i čuje. Zato, aplauz i naklon za Kolju i Muzičare.
Marija. M. Karan za Headliner.rs
