Zajednički singl Tarje Turunen i Marka Hietale “Left on Mars”, predstavlja njihovu prvu saradnju još od kada je Hietala napustio Nightwish.
Sasvim logično, nije moglo na tome da se završi. Singl je bio samo pokretač – usledila je zajednička turneja Living The Dream Together.
Tarja nije član benda već skoro 20 godina. Marko je ostao sve do 2021. godine, ali ipak, odlučio se za solo karijeru.
Najavljeno je da će setlista sadržati materijale sa albuma “Best of Tarja – Living the Dream” iz 2022. koji kombinuje njene, ali i pesme omiljene fanovima, zatim Hietaline solo pesme, uz nezaobilazne i večno omiljene himne simfonijskog metala koje su nekada davno izvodili kao članovi istog sastava.
Metal heroina Tarja Turunen ekskluzivno za Headliner: Uvek sam rušila granice u muzičkoj industriji u kojoj dominiraju muškarci
Tako je beogradskoj publici, njihovim zajedničkim nastupom, priređeno najbolje od oba (ili sva tri) sveta – skoro pa Nightwish tribute, koji to uopšte nije.
Naravno, svaki pomen, svaki akord i svaka pesma koja evocira zajedničku karijeru, neminovno izaziva sentimentalnost.
Nightwish je tu radi nostalgije. Potreba publike da “samo još ovaj put” čuje zajedničke izvedbe dovela je do jednog rasprodatog, pa novog zakazanog, a zatim ponovo rasprodatog koncerta.
Symphonity, bend simboličnog naziva, jedan je od prvih čeških bendova koji je stekao evropsku popularnost baveći se u imenu pomenutim žanrom.
Poznata po tome da uvek ostavlja prostor bendovima da se dodatno afirmišu, Tarja je za ovu turneju odabrala čak tri predgrupe, koje su dobile jednak broj šansi da se predstave novoj publici.
Tako je Symphonity, između ostalih, imao svoj termin pred srpskom publikom u MTS Dvorani. Nestrpljiva publika ih je velikodušno dočekala, kao adekvatnu žanrovsku pripremu za ono što će uslediti.
Onda kada je napetost bila na vrhuncu, na scenu je, konačno, izašao Marko Hietala – ali to nije bio kraj iščekivanja. Koncert je bio tako koncipiran – prvo on, dok neizvesnost u publici ne prevaziđe prethodni vrhunac. Tek onda će mu se pridružiti i Tarja.
Magičan, isceljujući koncert otvoren je pesmom “Frankenstein’s wife”, čime je publika od samog početka bila izuzetno dobro oraspoložena. Bilo je lepo videti ga, pored svih zdravstvenih problema sa kojima se suočavao, kako ponovo biva “svoj na svome”. Lepo, mada i neobično, bio je okružen nekim sasvim drugim muzičarima, bio je ispred mikrofona. Jedan potpuno novi utisak u poređenju sa onim sentimentalim.
Za kompletan doživljaj – da je zaista svoj, ono što jeste, sa svim svojim nasleđem, otpevao je dve pesme na finskom.
Sa svega šest miliona stanovnika i kako i on sam kaže “čudnim”, nesvakidašnjim maternjim jezikom, Finska je država poput plemena. Zato je važno očuvanje jezika, kroz žanrove koji odatle potiču. Važno je širenje kulture po celom svetu, a gde bi bio bolji način, nego na svetskoj turneji, pred hiljadama obožavalaca, koji taj jezik i kulturu ne samo da cene, već se sa njom često poistovećuju.
Obrada “War Pigs” Black Sabbatha, osim što je dodatno uzdrmala publiku, bila je ne tako slučajan osvrt na političku situaciju u svetu. Tad su već skoro svi bili na ivicama svojih sedišta (ako ne i van njih), željno iščekujući da na binu izađe ona.
Diva, kraljica operskog pevanja u žanru metala. Tarja Turunen je koncert otvorila pesmom “Demons In You”.
Iako namenjena kao sala za sedenje, malo ko je u MTS dvorani već posle prve pesme ostao na mestu.
– Dobro veče Beograde! Drago mi je što vas vidim! – obratila se publici na srpskom. Bilo je to najmanje što je mogla da uradi – da u znak zahvalnosti pozdravi publiku na maternjem jeziku države u kojoj nastupa.
Poštovanje kulturnih nasleđa je obostrano. Energične pesme, poput “Falling Awake” ili “Undertaker”, taktički su ispratile balade. Finski jezik nije izostao, ali nije ni sprečio publiku da jednako glasno otpeva “Oasis” zajedno sa njom.
Veče, čija je atmosfera kontinuirano išla uzlaznom putanjom, dostiglo je svoju sentimentalnu eskalaciju kada su na sceni bili oboje, jedno do drugog. Tada su probuđene istinske emocije, proradile su jeze izazvane već pomenutom floskulom – “još samo ovaj put”. Nightwish, koji to nije. Tribute, koji to nije.
Singing In My Blood… Bivša pevačica Nightwisha Tarja Turunen objavila memoare
Njih dvoje, ipak, mnogima su stubovi, osnovne karike, nekadašnjeg benda. Konstrukcija je bila na sceni, a zadatak publike bio je da domašta ostatak. Ili da se samo preda i proživi silu koju ovaj dvojac nosi sa sobom. Izveli su zajedno tri pesme. Jedna je posebno značila – “Planet Hell”.
Zatim je Tarja ponovo ostala sama, da dominantno zavlada scenom, publikom i otpeva još dve svoje pesme, dodajući vrshe vokalne improvizacije u izvedbi.
U velikom finalu, Hietala se vratio. “Wish I Had An Angel“ odjeknula je dvoranom. Oni su je izveli savršeno, mi smo je otpevali kao da nije važno gde će nam glas ostati. Verovatno, posle ovog iskustva, glas nam neće ni biti potreban.
Ovo nije nešto što može da se prepriča, niti ima smisla formulisati ga u reči. Možda Nightwish kakvim ga pamtimo više ne postoji, ali on nam je omogućio da ispred sebe imamo dvoje, stubove, osnove, ali dosledno svoje i nezavisne.
Možda bi Nightwish kao takav zaista i trebao da ostane samo sećanje. Nije im više bio potreban, prerasli su ga. Ovog trenutka, prerasli smo ga i mi sa njima.
Naposletku, ostala je još “Until My Last Breath”, njena. Srećom, kraja još uvek nema. 29. marta, zahvaljujući vernoj publici, biće ponovljeno.
Prvi utisak je, ipak, prvi utisak. Ali ovde ponovo stupa na snagu “još samo jednom”. I ostaje da se nadamo, da “jednom” ne znači baš ono što mu nalaže definicija.
J.Ilić za HL
