[accordion title=’Nemanja Jovanov’]
Nemanja Jovanov je filmski umetnik i pisac, sa više od petnaest godina aktivnog snimateljskog iskustva. Od 2015. aktivno se bavi pisanjem. Objavio je roman Belina, za koji je dobio nagradu Zlatni Pegaz 2017, na Sajmu knjiga u Beogradu. Profesor je kamere i fotografije u stručnoj školi ArtiMedia u Beogradu i jedan od osnivača udruženja Foto Zavod 9, osnovanog radi negovanja vizuelne kulture.[/accordion]
Devetnaestog novembra, umro je Čarls Menson. Osuđenik, manijak, ubica… Eto, sada je mrtav! Ipak, njegova smrt samo je telesna, jer čovek sa svastikom na čelu ima paralelni medijski život, koji preti da još dodatno procveta i nakon što će se sa njegovim telom upoznati crvi.
Samo dan kasnije, potvrđen je fragment buduće posthumne slave, koji potpisuje Kventin Tarantino, još se pušeći od svoje slabe informisanosti o aferi Vajnstin. Ima čovek ovaj put mnogo realniji problem. Ne zna koga da kastuje za ulogu Šeron Tejt!
Po kom se principu se biraju psihopate koje će da kliznu pod “četkicu” nekog umetnika? Da li im uopšte treba davati legitimitet i time im čuvati kaljavo ime ili ih treba ostaviti da sporo istrunu? Kroz podsećanja, počinjena zlodela mogu biti iznova osuđena i na taj način podsećati publiku na krajnosti do kojih društvo može da stigne.
Ko garantuje da se time, umesto javnog linča, ne vrši tiha glorifikacija, koja samo pospešuje ludilo? Reditelj je ovde glavni baja! Kao i uvek, i od njegovog ili njenog pera sve pršti i sve se trese, mada deluje da se tu i tamo umeša i teška, kovana poluga propagande.
Predstavljanje graničnih krajnosti čovečanstva ima smisla samo ako se zahvati širi kontekst. Nakon Tarantinove najave da priprema svoju #Devetku na temu događaja vezanih za masakr koji je počinila Mensonova “porodica”, i sama ironija postaje ironična.
Nije ovo prvi put da je ime Čarlija Mensona ostavilo trag u popularnoj kulturi. Od pesama koje je spevao, pa su izvođene nakon kobnih događaja, sve do ekranskih likova, dela i inspiracija koje su našle put do filmskih i TV ostvarenja. Možda treba isključiti “South Park”, u čijim su redovima manje-više svi likovi, pa i Menson, služili da snažno ironišu današnje američko društvo. Preovladava utisak da je u ostalim situacijama ikonografija Čarlsa Mensona i njegove “porodice” prihvaćena kao deo kalifornijskog folklora, večnog filma koji se odvija u realnosti i pod natpisom HOLLYWOOD.
Etablirani statusi u popularnoj kulturi Tarantinov su magični kutak, jer uzeti nešto već jasno postavljeno beše njegov oprobani recept. Tarantino za Tarantina, ali kakve veze sa tim ima propagandna mašina? Uzročno možda nikakve, ali rezultujuće vrlo jasne, baš kao i mnogo puta ranije. Današnja makina ne radi na principu filtracije, već suprotno. Ziloti, nacisti, fašisti, komunisti su mahom spaljivali neželjene ljude, knjige ili filmove, a napredna verzija njih samih postavlja među sve masni znak jednakosti ili približne jednakosti, pa nastaje ta meka (pulpava) i postepeno prihvaćena tvorevina konfuzije ispravnosti.
Eto, umro je Menson, a sada Tarantino baš završi licitaciju oko toga s kim će u svoj novi film o, baš tom istom, Mensonu! Prvo, čitav lov na vajnštice po modernom šou biznis oboru postao je dosadan, te valja oživeti neku novu šok terapiju, pa masirati ljude na dalje. Bolesnik sa svastikom, oko koga se decenijama spetljalo toliko medijske pažnje, zvuči sjajno kao kasting večnog scenarija propasti. Još je i umro, pa se niko neće previše buniti zbog nedoslednosti.
Pop kultura svesno promašuje da zauzme stav povodom moralnih društvenih nivoa. Zato i jeste pop(ularna), gnjecava i sluzavo-krvava. Njena ljigavština dovodi do konfuzije i postepene, ali sigurne zamene teza. Kada scenarista ili reditelj dozvole sebi da se bave ovako delikatnom temom, moraju biti izraženo obazrivi da ne izostave neki od širih kadrova.
Može da se dogodi da neko shvati sve to kao ravnodušnu afirmaciju ili dupli standard, ali šta bulaznim, pa to je valjda i fora. Bikovsko sranje, revolveri, svastike, pokajanje i samooproštaj. Ko zna šta sve za koju godinu neće biti dodato na ovu listu. Dokle god je sranje, hoće, a onoga trenutka kada se počne nazirati šira slika, kvrc! Oštra strana čekića u objektiv.
Izvor: bosonoga.com