Danas se navršava tri godine od smrti glumca Nebojše Glogovca, koji je posle teške bolesti preminuo u Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije.
Nebojša je voleo da crta, a pisao je poeziju od studentskih dana, pa do kraja. Baratao je rečima, voleo je da napiše poruku u stihu. Njegove SMS-ove i danas svi njegovi bližnji čuvaju, i dalje im se smeju. Bio je, kažu, Šekspir SMS-a.
Posle njegovog odlaska, njegova supruga Milica je u tim pakovanjima, bolnoj selidbi, pronašla jednu svesku sa crtežima i poezijom.
Evo jedne pesme, koja je sada prvi put ugledala svetlost dana. A u knjizi “Glogi” Aleksandra Đuričića koja je objavljena pre nekoliko dana ih ima još.
Tužno pozorište
Imam tužno pozorište.
Oko jastuka sa loše nacrtanim cvećem.
Sa zidova još cure nečije suze.
Između crno-belog i kolora.
Jedan reflektor.
Jedan gledalac.
Mnogo glumaca. Mnogo.
Par iskrenih. Sa osmehom
I suzom.
Ali gledalac se zaneo,
pa zaboravio da tapše.
Sad sedi sam.
Zatvara oči
i predstava se nastavlja.
Na tren vidi njihove ruke
odozgo. Prema njemu.
Igra se njima.
Igraju se.
Smeje se jako
kao nikad.
Tresu se suze na zidovima.
Oseća ritam i dah na vratu
I Sunce u stomaku
I svetlo u glavi.
Vrisak.
I mir.
I mir.
Nema aplauza.
Otišao je poslednji gledalac.
N. G.
