Na današnji dan, 1986. godine umro je omiljeni i autentični pesnik Miroslav Mika Antić. Njegov život bio je uzbudljiv i inspirativan kao i njegova poezija.
Antić “Večiti dečak”, izuzetan liričar i inventivan dečji pesnik, napisao je oko 30 dela. Inspirisan životom, gradovima, ljudima. Uz njegove reči možemo da se podsetimo šta nam to promiče dok svakodnevno ’’jurišamo’’ za obavezama, ili još gore dok nas one ’’jurišaju’’.
– Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi.
Rođen je u martu 1932. u Mokrinu, u Banatu. Osnovnu školu učio je u Mokrinu i Pančevu, gde se porodica preselila u leto 1941.
Gimnaziju je pohađao u Pančevu i Kikindi. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu je studirao ruski i češki jezik. U Pančevu je radio u tehničkoj službi tamošnjeg pozorišta, a od 1951. kao novinar-saradnik u listu “Pančevac”.
Antić je prvu pesmu objavio 1948. godine, kao 16-godišnjak, u beogradskom časopisu „Mladost“, a prvu knjigu pesama “Ispričano za proleća”, dve godine potom. Od 1954. je bio novinar u novosadskom “Dnevniku”, tako je u toj i i docnije u takođe novosadskoj novinsko-izdavačkoj kući “Forum” je, uz manje prekide, radio sve do prerane smrti, u 54. godini.
Miroslav Antić je govorio o smrti, o ljudima koji samo misle da su živi jer imaju pluća i mogu da dišu i opstanu. Međutim, ono što je pravi život, Mika Antić je tvrdio da ne može da se objasni.
Promenio je mnogo gradova i zanimanja, snimao je filmove i bavio se slikarstvom, pisao je za novine i pisao prozu, ali je uvek bio najpre pesnik. Bio je i boem koji se radovao svetu oko sebe i taj svet proslavljao u svojim pesmama koje se i danas pamte.
Mika je umro sa rukama zamočenim u zlatni prah, istog dana kada je primio Avnojevsku nagradu. Želeo je da još jednom naslika suncokret. Tih dana su mu hirurzi odsekli deo jezika jer je oboleo od raka vilice. To je teško podneo pa se često opijao i svakodnevno slikao.
Tog dana kada je Mika umro, 24. juna 1986. godine, uveliko iza ponoći otvoreno je pismo adresovano na Dudu iz komšiluka:
“Dudo,
Kad me budu iznosili, neka pročitaju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor.”
Tako je i bilo.
Besmrtna pesma
Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?
Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko…
Visoko.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il’ trava?
Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim, i živim.
