Jedna teško objašnjiva promena civilizacijskih razmera desila se 1939. godine, kada je po naredbi ministra propagande Hitlerove Nemačke, Jozefa Gebelsa, sva muzika preštimovana za 8 herca više nego što je tradicionalno izvođena vekovima pre toga.
Ova priča biće nešto teža za razumevanje čitaocu koji se nikada nije bavio muzikom, ali pokušaćemo da je približimo svačijem poimanju. Nota La (ili u abecednoj notaciji – A) smatra se osnovnom notom prema kojoj se svi muzički instrumenti štimuju.
Postoji jednostavna alatka koja se zove akustična viljuška, koja proizvodi tačnu notu A kada se udari prstom po jednom od njenih krakova. U današnje vreme, jeftini i precizni digitalni štimeri potisnuli su iz upotrebe akustičnu viljušku.
Do pre nekoliko decenija, akustična viljuška bila je standardni alat svakog muzičara, svakog orkestra i hora – svako štimuje notu A na svom instrumentu u skladu sa tonom koji proizvodi metalna naprava, a u odnosu na tu notu podešavaju se i ostale žice.
Do 1939. godine sve akustične viljuške proizvodile su se tako da emituju notu A na frekvenciji od 432 herca.
Od 1939. godine, prema naredbi tadašnjeg ministra propagande Nemačke, zloglasnog Jozefa Gebelsa, iz upotrebe su izbačene stare akustične viljuške sa notom A na frekvenciji od 432 Hz i uvedene su nove akustične viljuške sa notom A na frekvenciji od 440 herca. Nota A povišena je za 8 herca, a sa njom i sve ostale note i celokupna muzika povišeni su za isti broj vibracija.
Postoje razni pokušaji objašnjenja ove promene, koju su, potpuno neočekivano, van Hitlerove Nemačke prihvatile kao standard najpre radio stanice u SAD, a nakon njih i ostatak sveta.
Poslušajmo najpre kako je zvučala ista kompozicija svirana sa notom A na frekvenciji od 432 Hz, a zatim kako isto delo zvuči kada je nota A podešena na 440 Hz – razlika je mala, ali ipak se primeti.
Bahova svita za čeo broj 1 u G duru na 440 Hz
Iako je drugu verziju odsvirao daleko slavniji i ugledniji muzičar, razlika u “napetosti” koju proizvodi slušanje jedne i druge verzije iste kompozicije može se osetiti.
Postoje razni pokušaji objašnjenja zašto je Gebels preštimovao muziku Zapadnog sveta na višu frekvenciju i sva se kreću u domenu teorija zavere.
Ono što je zajedničko svim tim teorijama je ideja da je ovom promenom izazvan porast agresivnosti i mržnje među ljudima. Muziku gotovo svi ljudi vole da slušaju, a bez obzira na to o kojoj vrsti muzike je reč, da li orkestar izvodi Bahov koncert ili pesme Gibonnija, Mitra Mirića ili Majkla Džeksona, ono što je podešeno na frekvenciju od 440 Hz izaziva višak agresivnosti kod slušalaca.
Jedna od najsuvislijih teorija koje se mogu naći na tu temu je ona koju je izneo Dejvid Ike, u razgovorima sa Dr Leonardom Horovicem (američkim lekarem koji se bavi pročavanjem uticaja raznih frekvencija na ljude) i vlasnicima Youtube kanala London Real (kanal sa dokumentarnim emisijama zasnovanim na teorijama zavere) izneo je tezu da je prebacivanje muzike sa 432 Hz na 440 Hz deo strategije “frekvencijskog programiranja ljudskih umova”, naime da frekvencija od 440 Hz utiče na centre u ljudskom mozgu koji isključuju 95% ljudskog mozga iz upotrebe i aktiviraju emocije kao što su gnev i mržnja.
Drugi istraživači koji se bave frekvencijama u zvuku i vizuelnom spektru ukazuju na to da je 432 Hz “prirodna” frekvencija, a frekvencija od 8 Hz je frekvencija kojom vibrira planeta Zemlja, kao i alfa talasi ljudskog uma u stanju odmora, dok ljudsko biće prirodno vibrira na 16 Hz. Frekvencija od 432 Hz ima svoj koren u Zlatnom preseku, matematički izračunatoj srazmeri koju su utvrdili još antički matematičari poput Pitagore i Euklida, koja čini osnov svetlosti, vremena, prostora, gravitacije, biologije, DNK molekula i ljudske svesti. Kada slušamo muziku podešenu na 440 Hz njen “korenski ton” ima frekvenciju od 8,25 Hz i zato ova frekvencija stvara rezonancu u odnosu na vibraciju planete Zemlje, mirnog ljudskog uma i čovekovog bića, pa tako izaziva nemir, tvrdi ova teorija.
Gebels je bio poznati okultista i zanimao se za kvazi-nauku i granična područja nauke (eng. fringe science), tako da nije neobično to što je sproveo u delo ovu opskurnu zamisao o preštimavanju muzike na višu frekvenciju. Pravo pitanje koje još nije dobilo odgovor glasi – kako i zašto je ostatak sveta sa takvom lakoćom prihvatio ovu promenu, naročito kada znamo ko je bio njen inicijator?
HL/Izvor: espreso.rs
