“Uuuh, kakav sam pornić juče gledao, znaš kako mi je bilo dobro… kakvo iskustvo, kakvo veče!” Jeste li ikad čuli nekoga da to izgovori? Naravno da niste. Ali ste čuli da neko tako nešto kaže za veče provedeno sa nekim. Uživo. Znate ono: dodiri, poljupci, zagrljaji i slične nepodobne i skoro zaboravljene akcije…
Ne znam za vas, ali meni se poslednjih nekoliko meseci konstantno kroz misli provlači paralela: Muzika bez koncerata je kao seks bez… pa, bez seksa, zapravo. Kao gledanje porno filma. Radnja je tu, glumci su tu i sve je to (kao) lepo, ali vi u tome ne učestvujete.
Smejali su mi se neki nedavno na status “Da mi je da sam uz binu, pa makar samo zagrlila za gelender” ili na vidljiv bedak zbog jednog naizgled nebitnog nastupa koji smo morali da otkažemo iz opravdanih razloga. Šta sad, koncerata nema pa nema, vremena se menjaju, gledaćemo koncerte online i tešićemo se rečenicama tipa: “Pa dooobro, ajde i ti sad…može da se svira i kod kuće, u studiju… sve je to muzika, isto je… “ Oooovaj… NIJE ISTO! I ne znam odakle da počnem da objašnjavam šta sve nije u redu sa tom rečenicom.
[accordion title=’Ljiljana Zdravković’]
Ljiljana Zdravković je svoju “muzika je moj život” priču započela sa 16 godina kada je prvi put progovorila na jednom beogradskom radiju. Posle 22 godine ispred mikrofona i više od deset godina rada u pisanom novinarstvu (za muzičke portale), svoje iskustvo na muzičkoj sceni upotpunjava i koristi i kroz muzički PR. Nakon stotina tekstova, sati u radijskom etru, intervjua i poznanstava sa domaćim i stranim zvezdama, koncerata, festivala… i dalje je njena najveća muzička ljubav The Bite, bend u kojem peva poslednjih nekoliko godina.[/accordion]
I čekam da neko, IKO ko se bavi muzikom ili je ozbiljan konzument iste (iskreno) izgovori “Wooow, online koncerti su tako cool!“ pa da predam zahtev da kad me budu čipovali novom vakcinom (pratimo trendove i aktuelne teorije zavere), tražim da izvade ovaj čip za muziku, jer se očigledno pokvario.
Da me ne shvatite pogrešno, nisam ja toliko baš old school da ne kapiram sve predivne prednosti moderne tehnologije i nekad je zaista savršeno to što nas samo jedan klik deli od mnogo gotivnog nastupa muzičara kojeg nismo u mogućnosti da čujemo uživo. I u ova “opasna vremena“ (lično mislim da je svako vreme opasno na svoj način, ali to je već druga tema) pa i u vreme kad je sve regularno, sasvim je ok i prihvatljivo pratiti muziku i na taj način, platiti i odgledati koncert na taj način, jer nismo u mogućnosti da uvek live ispratimo sve što nas zanima. A kako to muzičarima i radnicima u muzici svakako pomaže da opstanu u ovom opštem corona-haosu, svakako ću podržati svaki njihov napor da dođu do svoje publike i zarade nešto bar tako, kad ne mogu drugačije.
Ali ako mi kažete da je to “budućnost“, da to može/treba da postane “normalno“ ili nedajbože da je to sasvim u redu… budite sigurni da je vaše postojanje potpuno izbrisano sa svih mojih radara.
“Muzika je najsavršeniji vid umetnosti, usko povezana sa svakom ćelijom u ljudskom organizmu i najefikasniji lakmus papir za ljudsku dušu“. To je rečenica iz mog prethodnog teksta kojoj ću se i sada vratiti i uvek ću joj se vraćati, jer duboko verujem u nju. Muzika nije samo zvuk, muzika je energija. Oni koji me poznaju, znaju i koliko puta sam izgovorila da su “nosači“ zvuka jedna predivna i više nego korisna stvar i naravno da je važno da pesma, studijski, zvuči dobro. Ali ona svoj pravi oblik, smisao i lepotu dobije tek onda kada je izvedete pred publikom. I ako pogrešite i negde “omašite“ i ako naprasno rešite da nešto u njoj promenite i ako ni zvuk nije savršen ili negde isfalširate… tako nesavršena, vaša pesma je tada savršenija nego ikad! Zato što je izazvala razmenu energije između vas i publike koju ništa ne može da zameni…
Znate onaj momenat kad sretnete savršenog frajera (ili ribu) koji je idealan za vas, ali fali tu nešto… ili vam naleti neko koga realno mislite da ne biste pogledali dvaput, ali vas nešto nenormalno privlači toj osobi i srećni ste s njom? Jeste li primetili kako ste sa nekim ljudima za sekund našli zajednički jezik i ostali su decenijama kasnije u vašem životu, a neki koje viđate svakog dana kao da ne postoje, samo zauzimaju prostor? Jeste li osetili bar jednom kako vas okolnosti vuku na jednu stranu i kako prosto “morate“ nešto da uradite, i to bude dobro? Jedina reč koja to objašnjava je – energija. Energija je stvorila svet i ona ga sve ovo vreme pokreće. A energija koja se između ljudi stvara, koja ih privlači i vodi putevima kojima idu (misleći da ih sami biraju) najlepša je tajna života i postojanja, ako uspemo da je prepoznamo i ispratimo.
Tako je i sa muzikom. Koliko god sve nas ispunjavali ti osamljeni momenti kad se rađa neka pesma, kad pokušavamo da je zapišemo i “razrešimo“, koliko god gotivne bile te male kućne seanse koje ispunjava zvuk, koliko god voleli i studio i probe i sve ono što taj naš svet nosi… taj korak koji deli bekstejdž od tog čudesnog ludila koje zovemo binom, malen je i veliki je kao Svemir. Jer se samo tu, gore, pod tim svetlima, rađa magija, neodrediva vremenski i prostorno, koja daje smisao svemu onome što smo prolazili i prolazimo zbog te svoje ljubavi.
Ok, možda mislite da ja sve ovo ovako pričam jer sam frontmen, pa sam valjda “zavisna od pažnje“. Ima muzičara koji tvrde da vole da sviraju “za sebe“, i to je ok. Ima onih koji to vide isključivo kao posao, pa im je (kažu) svejedno da li ćete im pojačalo ostaviti na bini, u podrumu ili usred šume. Ima, naravno tih ludački dobrih vibracija i kada ste na probama sa svojom ekipom pa se zajedno prebacite u neke druge dimenzije ili svirate pred dva i po čoveka negde, pa se lepo zabavite sami sa sobom… Ali tada ste okrenuti jedni ka drugima, jedni drugima dajete energiju. A pitajte sad bilo kojeg muzičara šta misli o “živoj“ svirci, kada treba da se ponaša kao da je na bini, a publike nema… Dobrom delu nas je najteži, najgrđi i najbesmisleniji trip vezan za muziku neko snimanje “lajva“ za TV, recimo. Kao glumiš da je ‘cert a nije cert. Pa kao razmenjuješ energiju sa… kamerom?
Da ne bude da samo gledam iz ugla nas “zavisnika“ od bine, možemo slobodno da napravimo anketu među svetom koji dolazi na sve te koncerte, a nikad i ne zaviri iza ogradice… U koliko da se kladimo da će svi oni reći “nije isto…“ nekad i ne znajući zbog čega. Zbog energije. Zbog te nevidljive, ludački dobre i pozitivne sile koja ih kao neka ogromna ruka dohvati, ščepa za utrobu, onako savršeno uklopljena sa zvukom i slikom i odnese ih u neke druge dimenzije.
Eto zato se stresem, sledim i užasnem kada mi neko kaže da su online koncerti budućnost ili realnost. To je kao da ste mi rekli da ćemo završiti u onom filmu čijeg naziva nikako ne mogu da se setim, kad tipa odmrznu u budućnosti, on upozna Sandru Bulok i hoće da je kresne, a ona natakne onaj VR uređaj na glavu i zgrozi se nad idejom seksa koji podrazumeva dodire i telesne tečnosti. Sad možete (neki su već pokušali) do mile volje da probate da to opravdavate onim “sve ide iz mozga, pa i telesno zadovoljstvo“, ali ja ću vam uvek reći da nije to – to. Jer nije sve do moždanih impulsa, ima nečeg i u energiji. Onoj sa početka, koja od prolaznika može da stvori soulmatea, a od (fizički) najbližih – nameštaj.
Da zaključim: može budućnost da nam donese najsavršenije varijante online striminga, možemo koncerte da gledamo kroz super-high-tech-ludilo-mozga VR uređaje, ali muzika bez koncerata je, u najboljem slučaju kao gledanje pornića. Sve to lepo izgleda i lepo zvuči i svi su nešto uzbuđeni i zgodni i višestruko orgazmični… ali ti, da prostiš, nisi jeb’o.