Nije to bio klasičan mjuzikl. A ni klasičan koncert. Izrael Blodgud kao Pol Sajmon i Luk Hogan kao Art Garfankl “provozali” su nas kroz biografiju slavnog dueta na specifičan, opušten i duhovit način.
Ali da počnemo onako kao treba. Od početka.
U tišini, na video bimu, učinilo se na momenat, uvod u “Grlom u jagode” – te hiljadudevetskopedesetineke… i smenjivanje fotografija Amerike koja raste i menja se, buni se, pati i slavi.
A onda, uz samo pozadinsko svetlo, dve poznate siluete i legendarni uvodni akordi “Sound of Silence”. Na trenutak, kao da su zaista Pol i Art. Nisu. Ali je, s obzirom na okolnosti, ovo nešto najbliže što ćemo, barem mi u Beogradu, moći uživo da se približimo pesmama dueta koji je obeležio jedno sad već davno vreme, a opet ostavio stihove i melodije koje i danas zvuče kao da su juče napisane.
Izrael i Luk, glavni protagonisti ovog atipičnog mjuzikla, i zvukom i izgledom jasno su pokazivali da baš vole to što rade na pozornici. Blodgudova gitara je bila savršena, kao i Hoganov glas.
Svojevrsna muzička biografija u vidu koncerta donela je, u uvodnom segmentu, i biser “Hey Schoolgirl” iz faze kad je duo još bio poznat kao Tom & Jerry. Odsvirane su i najznačajnije numere iz Sajmonove solo karijere, počevši od “Leaves That Are Green”, Kathy’s Song” i “I’m a Rock”, a svaka nova numera donosila je i novu priču, uz prikladne video klipove, pa je priča imala u svakom smislu jasan hronološki tok.
Ređale su se “Somewhere They Can’t Find Me”, “Patterns”, “Homeward Bound”… Posle tradicionala “Scarborough Fair”, “The 59th Street Bridge Song” je označila kraj “prvog čina”.
Početak drugog je doneo novu katarzu uz “Mrs Robinson” a akcenat je bio na poslednja dva albuma slavnog dua. I u ovom segmentu pažnju je privukao deo sa Sajmonovim solo numerama, pogotovo medli hitova. Uglas su se u drugom delu koncerta pevale i “A Hazy Shade Of Winter”, “Cecilia”, a dlanovi se nisu štedeli.
Posle završne, u zvaničnom delu, “Bye Bye Love”, lako se moglo naslutiti koje dve velike pesme su sačuvane za bis.
“Bridge Over Troubled Water” i “The Boxer” su, uz glasne ovacije, na najlepši način zaokružile magično veče i koncert koji predstavlja mnogo više od pukog tribjuta velikanima.
Publike – mnogo malo. Pristojno popunjen Save Centar ipak je malo za ovakav doživljaj. Trebalo je da bude dupke puno. Ali… ne čuju svi sound of silence. S druge strane, sve generacije su bile tu.
Savremenici Pola i Arta, njihova deca, čak i unuci. Jer, voleti Sajmona i Garfankla je stvar kućnog vaspitanja. A oni koji su uprkos tome preskočili… može samo da im bude krivo.
Jer, danas, u Srbiji, ovakav koncert je upravo ono što nam treba – Bridge Over Troubled Water.
