Svakoj generaciji iz provincije, ili onoj koja dolazi iz provincije bio je potreban glas koji će da joj poruči da nisu sami i da nas zapravo ima mnogo više nego što mislimo, samo smo kvalitetno raspoređeni tako da nas nigde ne manjka, kad nas već nema viška. Jer, složićemo se, rokenrol nije stvar samo finansijske elite, i uskog kruga ljudi koji prebacuju lopticu moći preko mrežice sa jednog kraja terena na drugi dok ih njihov uzak krug ljudi posmatra sa tribina i divi se njihovim (zajedničkim) uspesima.
Piše: Nenad Baraković Bara, novinar i muzičar
Rokenrol se, o i te kako, tiče i prizemnosti, margine, periferije, ulica, studentskih soba, javnih prevoza, neplaćenih računa, nesređenih života, i onih koji nisu prinčevi i princeze – nego više naginju ka tamnoj strani meseca, što ne znači da je nužno tama. Nego jednostavno, nreprilagođeni mladi ljudi ili neprilagođeni malo stariji ljudi- što aludira i na njihovu večitu Petar Pan mladost.
Svakoj generaciji je potreban jedan takav glas, moja ga nije imala pa smo pozajmili taj glas od generacije pre nas. Promukao poput Džo Kokera koji prvi progovara poezijom ulice o smrti kao sredstvu zarade, o devojkama elastičnog morala koje ne moraju nužno biti antiheroji, naprotiv. Precizno oslikane zadimljene kafane i pomračeni umovi matoraca gde mlad čovek što zbog dosade, što zbog osećaja nadolazećeg beznađa obično boravi pokušavajući da se utopi u okolini ili čaši pa tako spreči ono što dolazi. Prvo zbog malih problema, ona velikih, a posle? Posle nije ni bitno zašto smu došli tu gde jesmo. Bitno da nam je lepo, ili da smo na koji sat zaboravili da nam je teško.
Prvi put sam postajo zaražen virsom Riblja Čorba kada sam na TV-u video spot za pesmu “Ostaću slobodan”, tada već 20 godina star spot ali u meni se nešto tada promenilo. Vidim mlade ljude koji jurcaju ulicama, dobro se provode i prave gluposti. Isto ono što i ja radim sa mojim tadašnjim prijateljima od 12-13 godina, tako da jednoglasno odlučujemo da ta pesma postaje saundtrek naših života. Ali ne samo ona. On je imao saundtrek za svaku situaciju u životu mladih ljudi – i te stvari su postajale naše himne, hteli mi to da priznamo ili ne.
Naravno da su naša prva ostajanja na ulici do jutra, pratili cvrkut ptica i gudački kvartet koji kreće iz C-dura, a mi sa cigaretama u ustima želimo da budemo stariji no što jesmo.
Da, naravno da su se prvi, naivni i gotovo smehotresni mamurluci lečili lakše uz “Nemoj srećo nemoj danas”, gde nam kao lađe tonu, a još nismo ni zaplovili kao ljudi.
A posle trežnjenja dolaze ljubavne glavobolje. Uz njegove stihove smo naučili da ona ne mora biti nužno lirska i mlaka, nego i epska i nezgodna sa uspešno izbegnutom patetikom a opet izrečeno do same srži.
Naravno da se život dešavao na ulici, naravno da su se tamo pravili prvi bendovi, upoznavale prve devojke, rasturale prve veze i dobijale prve batine. Ulica za nas zaista jeste bila jedan novi svet jer smo zahvaljujući pomenutim saundtrekovima umeli da napravimo kvalitetan sadržaj za malo love jer parola “važno je samo dobro se zezati” je bila ozbiljno shvaćena od mladih ljudi, jer smo bili ozbiljni mladi ljudi sa ozbiljnim planovima. Na ulici. Sa ulice.
Tako na velika vrata u naše živote ulazi rokenrol, poezija ali i književnost a da mi toga nismo ni svesni, jer u periodu pokušaja zrelosti da dopre do nas neće nam biti teško da vidimo kakva je to knjiga “Istočno do raja” i šta je to “Na zapadu ništa novo”.
On opismenjuje i politički čitave generacije publike u jednopartijskom sistemu jer dok čitav Balkan zahvata virus plesa i razbibrige, on ipak pokušava da otpeva konkretnije stvari, ali i upozorava na nadolazeće probleme.
Pobeći negde, daleko što dalje. Tamo gde nema taksija, tamo gde nema majmuna, tamo gde ne trebaju pilule za spavanje, ili pilule za buđenje, i pojas za spasavanje. Tamo gde konobari ne kradu, tamo gde nema silovanja po ulicama.
I ako tada, već dosta stariji i umorniji od moje generacije on uspeva kroz svoju nekadašnju mladost da komunicira sa nama, kao neki dobar stariji lik koji gotivi nas klince, pa nam nekada i kaže nešto da se zamislimo a ne samo, jelte, da jurcamo i “dobro se zezamo”.
Postoji ona da “čovek ne može biti prorok u svom selu”, on je to uspeo. Zavoleo ga je narod, koliko god to metafizički zvučalo. Onaj, običan narod koji srećemo po ulici, koji često potcenjujemo, naše komšije, rodbina i poznanici kojih se kao fol stidimo. Svirajući rokenrol postao je narodni tribun, što nije mala stvar i što jeste velika odgovornost. Da, rokenrol nije elitistička muzika ali nije ni, složićemo se, muzika opšteg mesta koja je dobrodošla svuda u svakome trenutku. Ili jeste, ako je u pitanju Bora Đorđević?
Nije mala stvar kada uspeš raketu poput rokenrola da uzemljiš pa je približiš ljudima, ali ne samo rokenrol nego i poeziju. Napraviću jednu paralelu. Stiven King je uspeo da Lavkraftovu stravu izmesti sa planina i zamaka i ubaci u svaku američku kuću, tako da je strava mogla da se dešava upravo tu, u svačijem komšiluku a stvoritelj strave je mogao postati svačiji fini komšija.
Tako je Đorđević rokenrol i poeziju izmestio iz zamkova sa Dedinja gde se ispijao viski i čitao Bodler, do stanova i zgrada gde se pije rakija, gleda Dnevnik 2, sluša Lepa Lukić i zaista iz srca navija za neki fudbalski tim. Iz čega proizilazi da je radničkoj klasi pokazao da može i da treba drugačije jer je do njih dolazio njegov promukao glas, ili neki bezobrazan stih, ili neka precizna psovka.
Napustio nas je Bora Đorđević, pevač jednog od najvećih bendova na Balkanu, jedan od najvećih autora na Balkanu čiji su bend slušali ljudi na čitavom Balkanu. Jedan od nas. Čovek od krvi i mesa.
*Nek o tebi kruže priče, šta se sve to tebe tiče, mirno spavaj
