Pošto po svim zakonima, pisanim i nepisanim, niko nije kriv dok se ne dokaže suprotno, rešili smo da propustimo euforiju oko hapšenja čuvenog učitelja glume zbog silovanja devojčica u njegovoj svepoznatoj, svepriznatoj i opštehvaljenoj školi glume.
Drugi sloj ove priče je daleko zanimljiviji i mnogo više govori o nama. A to je hajka na glumicu koja je silovanje prijavila.
Zašto je ćutala do sada? Zašto se vraćala na časove? Zašto ga nije šutnula nogom u jaja? Zašto ništa nije rekla roditeljima? Da li pravi selfmarketing?
E pa zato je ćutala. Upravo zbog takvih reakcija okoline. Jer, sviđalo se to nama ili ne, ovo društvo ne mari baš za potlačene, povređene, žrtve u bilo kom segmentu života. Naprotiv. Umetnost pravljenja krivca od žrtve ovde je dovedena do savršenstva. Setite se samo izjave uglednog proseravača po društvenim mrežama da je Igor Jurić loš otac jer nije uspeo da zaštiti svoju ćerku od manijaka i ubice. Ej! A nije to izolovano mišljenje jednog bota i kvazintelektualca. To je, nažalost, stvarnost u kojoj živimo. I to svako od nas gleda svakog dana. I ćuti. Da ne bi dobio otkaz. Da ne bi bio izopšten iz društva, Da ne bi sebi zatvorio neka vrata, Da ne bi bio ismejan. Da ne bi bio proglašen krivcem.
I sad… mi dakle ćutimo, na sva sranja koja se dešavaju i nama i našim bližnjima, na sve nepravde i zla koja nam čine “veliki i moćni”, a očekujemo da silovana devojka istrči na ulicu i počne da maše pocepanim gaćicama optužujući uglednog profesora? Ma ajde…
Hrabrost treba za to. I posle pet, i posle deset godina. Bilo kada. Imao sam priliku da u karijeri razgovaram sa žrtvama silovanja. Nisam psiholog ali znam da su se u njihovim pričama uvek provlačile najmanje dve stvari. Stid i osećaj krivice. A to prevazići i progovoriti je stvarno ogromna hrabrost. Hrabrost da se učini nešto na svoju štetu a za dobro drugih. A to je ono što ovaj narod, uprkos svim nađim vekovnim busanjima u grudi – nema.
I zato je Milenin istup u javnosti, kao i Marije Lukić onomad, stvarno važan. Jer one nisu ni same ni jedine. Jer su poslale poruku drugim zlostavljanim ženama. Ne samo seksualno zlostavljanim. I ne samo ženama.
I zato nikako sve u ovoj priči ne sme da se svede na rečenicu “šta si dosad čekala”.
Da li je mogla da reaguje ranije? Verovatno jeste. Da li su njeni roditelji morali da primete da nešto nije u redu? Verovatno jesu. Da li je krug pakla za neku decu u toj uglednoj glumačkoj školi mogao da bude prekinut ranije? Sigurno jeste. Ali, jbg, nije. Prekinut je sada. I da li je to loša stvar? Ili je trebalo i dalje da se ćuti? Onako kako ćutimo dok gledamo mladića kako u busu tuče devojku? Ili kako idiot na ulici šutira štene? Ili kako migrant pesnicom udara ženu koja mu ne da svoju tašnu?
I zato ovo nije priča samo o Miki. Za njega su sada zaduženi istražni organi i eventualno sud.
Ni o Mileni. Ona je uradila što je do nje.
Ovo je priča o nama. Licemernima. Koji samo lajemo po društvenim mrežama a u stvarnom životu podvijamo rep. O nama koji smo zbog toga kako nam je, a nije nam dobro, kivni na ceo svet osim na sebe. O nama, koji zavučeni u svoje mišije rupe, hrabro pred ogledalom svake večeri govorimo “Šta ko je rekao? Ja sam rekao!”.
Zato, razmislite malo pre nego što bilo šta napišete na društvenim mrežama na ovu temu. Milena je mogla biti vaša ćerka, ili vaša sestra, ili vaša devojka… Mika je mogao biti vaš komšija, vaš rođak, vaš otac… Kakav bi onda bio vaš stav?