Povod za razgovor sa Milanom Petkovićem, kompozitorom i pijanistom ambijentalne džez muzike, su tri albuma (“Leptir”, “U srcu” i “Do kraja sveta”) koja su izašla pred kraj prošle godine i zauzela visoko četvrto mesto na Horvijevoj top listi za muzičke stvaraoce EX YU republika. Lista se već godinama objavljuje na sajtu www.terapija.net koji uređuju muzički kritičari iz Zagreba.
Četvrtu godinu zaredom ste u vrhu Horvijeve liste… Koliko vam to priznanje znači?
– Mnogo, moram da priznam, to je za mene veliki uspeh. Sama činjenica da ste u društvu kreativnih ljudi koji se bave nekim vidom stvaralaštva, sama po sebi puno znači. A biti u tom društvu pri vrhu lestvice je čast i privilegija.
Kako vam to uspeva?
– Pa mislim da su predani rad, ljubav i posvećenost, ključ.
[accordion title=’Nešto kao biografija…’]Milan Petković rođen je 1973. godine, prve kompozicije počeo je da piše još u osnovnoj školi, a kao srednjoškolac je počeo da se bavi studijskim radom i od tada datiraju njegovi audio zapisi. Tokom studija, pored komponovanja, bavio se i pozorištem.
Komponovao je muziku za više desetina pozorišnih predstava.
U njegovom stvaralačkom opusu prevladava eksperimentalni odnosno ambijentalni džez. Prvi studijski album “Muzička kutija“ snimio je i objavio 2012. godine sa svojim triom u izdanju Centra za kulturu Aleksinac i Izdavačke kuće “Slušaj najglasnije“ iz Zagreba. Godine 2013. osniva sopstvenu izdavačku kuću “Zeleni vir” i u saradnji sa kućama “Slušaj najglasnije” iz Zagreba i “Constantinus” iz Niša izdaje album “Odraz”. U godinama koje slede objavljuje albume: “Utočište” (2014), “Nada” (2015), “Na obali” (2016) i “Potvrda o životu” (2017).[/accordion]
Sedmi po redu – trostruki album ili sedmi, osmi i deveti album za redom?
– Mhm, dobro pitanje. Može biti i jedno i drugo. Albumi su rađeni tako da mogu da budu jedna celina, a isto tako mogu da stoje svaki za sebe.
Šta vas je navelo na takav korak?
– Puno kompozicija koje su nastale posle albuma “Potvrda o životu”(2017). Pošto sam pravio pauzu u izdavanju, sve što sam u tom periodu radio do 2019. se nalazi na ovim albumima. Neke kompozicije su, nažalost, morale da otpadnu, zbog dužine i zbog koncepta. Kad sam završio snimanje, imao sam oko četiri sata snimljenog materijala, što je bilo previše. Onda sam rešio da svedem priču u određenu formu, da ne preterujem sa obimnošću po svaku cenu, a pri tom da se ne odreknem numera koje su mi važne. Iz te muzičke slagalice nastala su tri albuma.
O čemu govore “Leptir”, “U srcu”, “Do kraja sveta”…?
– Reč je o leptiru, koji je na početku neispričane priče, o tome da je buđenje bez ljubavi u srcu nemaština i da je taj leptir, zapravo, čuvar duše do kraja sveta (parafraza od naziva pesama). Ovi motivi su me pratili sve vreme nastajanja i snimanja albuma, i koliko god sam hteo da pobegnem od njih, samo sam im bivao sve bliže. Na kraju sam se vratio na početak – sve je počelo i završilo se sa leptirom u srcu. To je priča o ljubavi, o zaljubljenosti, u vremenu koje nas razdvaja, kako od drugih tako i od nas samih, priča o tome koliko je bitno da volimo, u vremenu u kome ni vremena nemamo…
Sve numere su vam, kako na ovim tako i na ranijim albumima, duže od 10 minuta, a većina ih je i preko 20 minuta. Zašto su vam kompozicije toliko duge?
– Tako mi srce kaže, a ja slušam svoje srce. (smeh)
Mislite li da prosečan slušalac ima vremena i toliko pažnje za slušanje?
– Voleo bih da je odgovor da. Ja zapravo dužim kompozicijama, između ostalog, želim da nateram ljude da odvoje vreme za sebe. I ako smo već rekli da nemamo vremena, da živimo živote otuđeni jedni od drugih, voleo bih da moja muzika natera ljude da se okrenu sebi, da se okrenu jedni drugima, da odvoje vreme, da se preispitaju, da bi se negde na svom putu pronašli, ili da bi nekog našli.
Zašto sve snimate sami?
– Sve je počelo posle snimanja abuma “Muzička kutija” sa triom, na preporuku mog prijatelja. Kako je video da nisam bio zadovoljan urađenim, pitao me je: “Zašto ti ne bi snimao sam?”.Tada sam mislio da je to nemoguće. Sledeće godine kad sam počeo da radim album”Odraz”, nisam znao u kom pravcu bih da se krećem, a pogotovo kuda će me ta avantura odvesti. U početku, kako je počelo snimanje, sve je bilo drugačije. Druga energija je potrebna kad čovek radi sam. Bilo je puno više posla, ali je zato i zadovoljstvo urađenim bilo veće. Dosta mi je vremena i strpljenja trebalo da taj album zvuči onako kako sam želeo. Kasnije, kako su dolazili novi albumi, osećao sam se sve komfornije u samostalnom radu i sve sam više uživao.
Pored klavira – klavijatura, svirate i bubnjeve?
– Da, već godinama unazad sviranje bubnjeva mi je postala svakodnevna aktivnost. Ponekad hvatam sebe kako više vežbam bubanj nego klavir. Ali stvarno volim da sviram taj instrument i baš uživam u tome. To ne znači da ću odustati od klavira… to nikako!
Šta trenutno radite?
– Trenutno radim na dva nevezana albuma. Jedan je sa pesmama – tekstovima – koje sam ostao sebi dužan da izdam još ranije, a drugi je elektronski, pošto volim da slušam minimalističku elektroniku, rešio sam da probam, da napravim jedan album u tom žanru.
Časlav Vasiljević za HL
