Bila jednom jedna gotička crkva. I negde u blizini, zamak grofa Drakule. Bio jednom jedan Rašnov u podnožju ruševina crkve, a u njemu jedan festival.
Bila jednom jedna 2025. godina, a sa njom i poslednji put da se Rockstadt Extreme Fest održava na staroj lokaciji. Onima koji deset godina čekaju, ostala je još samo jedna šansa. Jedanaesta i poslednja.
Vreme je bilo prijatno, prolećno, onakvo kakvo može biti među rumunskim planinama krajem jula. Negde oko pola tri (jer kad bi inače počinjao metal festival), neko iz crkve je poslao kišu i Rockstadt Extreme Fest je počeo.
Tri bine, ruševine i nedogledna šuma. Sa tim ambijentom, nikakvo sunce ne bi imalo smisla. Parkinga ima prvih petnaest minuta. Čizme su obavezne, mada bi njih metalci svakako nosili. Mračne odevne kombinacije dobijaju potpuno drugačiji smisao prekrivene šarenim (ponekad i tematskim) kabanicama.
Bilo je i onih odlučnih – rogovi, kostimi, kapice i lanci ostaju, bez obzira na sve. Kišobrani, iako preko potrebni, se ne otvaraju, iz pristojnosti. Bilo je i šminke – “corpse paint”, kao iz blek metal benda, ali onaj naslikan malo manje veštom, dečijom rukom (sve je to duh festivala), topio se sa prvim koracima u gužvi.
Jedino što je simpatično odudaralo od metala, crnine i Drakule, bio je drečavo roze štand za sladoled. I osoba od dva metra, u čizmama do kolena, prekrivena nitnama od glave do pete, koja sa tim istim sladoledom u rukama postaje najslađa na svetu. Znači, čizme, bilo šta što možete da stavite na glavu, čelični živci za gužvu i par slojeva odeće (na primer, majica jednog, a duks drugog benda) i imate opremu za preživljavanje.
Kišni duhovi, ipak, nisu bili neumorni. Pre nego što je krenula Katatonia, blato je poprimilo svoju finalnu formu, a kiša je ušla u naizmenični režim. Ako je katatonija psihijatrijski sindrom koji karakterišu abnormalnosti u kretanju i ponašanju, nešto što se vezuje za duševne bolesti ili melanholiju – pevač ovog benda, Jonas, to svakako nije. I ako mislite da ovakav bend ne može da se sluša po danu – apsolutno ste pogrešili.
– Are you having a great time – pitao je Jonas. Nije mu bio dovoljan odgovor publike.
– Are you, really? – kao da se postideo. Da, naravno da je bilo dobro.
Novi album i promena sastava, ali, čim su zasvirali “My Twin”, bila je to ona stara Katatonia. Sa njima, publika koja horski peva. I Jonas, koji bi svakog trenutka pocrveneo, samo kad mu to ne bi kvarilo izgled frontmena metal benda.
– Are you gonna listen to Emperor? – nasmejao se – Me too.
Letele su trzalice, palice, setliste. Obezbeđenje je ispoštovalo, dodali su bendu sve ploče na potpisivanje i eto ih suze radosnice.
Posle Katatonie, svirali su Zeal & Ardor. Nije im prvi put na ovom festivalu, ali ko ih do sada nije čuo, velika je šansa da će do sledećeg puta postati vatreni obožavalac.
– If you want to sing along to anything, please do – još jedan izuzetno fin frontmen.
Kišni duhovi su ponovo proradili, taman kad je bend najavio agresivnije pesme (ili praciznije, zamolio da ih odsvira), krenula je provala oblaka. Posle najagresivnije, “Clawing Out”, ostavili su publiku u čejndžoveru, uz kombinaciju “Holy Diver” i “I Write Sins Not Tragedies”. I pošto se do piva nije moglo, jer su redovi bili dugački trocifren broj metara, opcije koje su se nudile bile su, ili remiks, ili nova bina.
Nova bina, dakle, Unprocessed, prvi put u Rumuniji. Sudeći po opštem utisku, sigurno ne i poslednji. Progresivni nemački metalkor. Ako nije dovoljno jasno, može se reći – Polifijanovići, svega tri godine mlađi. Tražili su što više crowd surfera. Desetak ljudi je nošeno na rukama. Tražili su da svi budu na podu. Niko nije ostao da stoji. Publika ovog festivala će ispoštovati svaku komandu.
– You’re really living it up in the rain! – rekao je basista. Poprilično dobro. Pomalo mokro, ali poprilično dobro.
Dok su na manjoj bini klinci (a i publika) ostavljali dušu, oni malo iskusniji, Mastodon, bili su na glavnoj bini. Zajedno sa ljubiteljima malo standardnijeg metala.
Budući da još uvek niko nije preboleo Ozijevu smrt, odsvirali su “Supernaut” kao omaž. Jer kako rekoše, bez Ozija, ne bi bilo ni nas. Ni njih na bini, ni nas u publici.
Za to vreme, na bini pored nicala je mašinerija namenjena za, logično, Maschine Head.
Bio je tu negde dečko za znakom “Moshpit HERE”. Verovatno nije bio svestan šta će taj znak da izazove, kroz samo nekoliko minuta.
Na bini je bila zavesa – “Maschine Fuck*ing Head”. Intro je bila “Bohemian Rhapsody”. Nema potrebe naznačiti da je niko, baš niko, nije prećutao.
Otvorili su pesmom “Imperium”, vatrometom, binskom pirotehnikom i šutkama. Krvavim šutkama.
I ne dao vam Bog da tokom šutke padnete. Ili vas gaze, ili ste u blatu do grla. A oni su tražili “najveći krug koji je festival ikada video”. Zamislite kako je to bilo.
– Put your fists up and smash those hammers! – ako se pitate kakve čekiće, odgovor dolazi sa bine. Ogromne, gumene čekiće. Bilo ih je dvadesetak.
– To all of my beer dinkers on a Wednesday night! – nazdravio je Rob. I ponovo je usledila smrtonosna šutka.
Kome je bilo do prizivanja paganskih božanstava i danskog folk metala, slušao je Myrkur na manjoj bini. Imala je bršljan oko mikrofona, vilinsku lepotu i anđeoski glas.
– I don’t care what you believe in. You are gonna sing with me. – mogli smo samo da klimamo glavom i da na komandu pevamo “Odin, Odin, Odin…”.
Ako se sećate šutki na glavnoj bini, u blatu, Coma je donela novi nivo – šutke na betonu, na drugoj bini. Mogli ste da birate, blatnjava ili krvava kolena. Mokra sigurno. Od ova dva, šta vam je draže.
I ne samo da su doneli novi nivo atmosfere. Doneli su i novi nivo scenskog nastupa. Imali su plesačicu, jednu od onih koje igraju oko šipke.
Uz svu potrebnu opremu i energiju, preživeli ste prvi dan. Dvanaest sati. Nečiju duplu smenu. Festival traje još četiri dana. Gelove u ruke, da ne bude upala vrata na početku.
Shazam je radio punom parom. Kad prvog dana odete kući sa dvocifrenim brojem lajkovanih pesama, jasno vam je o kakvom festivalu se radi.
Za kraj, sa razglasa je zasvirao Ozijev “Dreamer”. Za sve one kojima su snovi iz detinjstva ispunjeni već prvog dana.
J. Ilić za HL
