Reditelj Darko Bajić priprema dokumentarac “Mathauzen 106621” o svom ocu profesoru i akademskom slikaru Milošu Bajiću (1915-1995), jednom od najznačajnijih predstavnika visokog modernizma u srpskom posleratnom slikarstvu.
– To je broj koji je nosio moj otac u logoru Mathauzen. Iz tog logora i potiče priča. On je kao ilegalac bio uhapšen od strane specijalne policije, prvo odveden na Banjicu, a onda transportovan u Mathauzen gde je sa svojim prijateljem Ljubomirom Zečevićem pronalazio ugalj i crtao svoje impresije o tom logoru i svim strahotama koje su se tamo dešavale, ali i životu koji se tamo odvijao – objasnio je reditelj.
[infobox title=’Filmovi koji menjali sve(s)t’]
Darko Bajić je rođen 1955. u Beogradu, a karijeru je počeo filmom “Trag”, 1981. godine, a potom su usledili brojni filmovi i TV serije od kojih su neki, poput “Crnog bombardera” i “Sivog doma” kreirali svet čitave jedne generacije. Pored njih, Bajić je režirao i “Direktan prenos”, “Zaboravljene”, “Početni udarac”, “Balkanska pravila”… Kada je reč o radu u pozorištu, Bajić je režirao tri predstave u „Zvezdara teatru”: „Mala“, „Život Jovanov“ i „Brod ljubavi“.[/infobox]
On je ispričao da je njegov otac crteže stavljao u ispražnjeni požarni aparat i zakopavao u zemlju.
– Oni su i preživeli logor, jer ih je stalno terala ta ideja da stvaraju, da ostave dokumente o tom periodu i kako su ti dokumenti preživeli, preživeli su i njih dvojica – ističe Bajić.
Kada su se vratili u Beograd, nastavlja dalje Bajić, pitali su ih kako su preživeli Mathauzen, iz jednog okruženja došli su u drugo i to je bila borba i jedna zanimljiva priča.
– Tu priču je moj otac preživljavao sa osmehom na licu i sa entuzijazmom, jer se rat završio i krenula je ideja o jednom humanijem društvu, humanijem životu, sve dok 60-tih i 70-ih godina nisu ponovo krenuli ratovi i ponovo počeli da se otvaraju logori. Tada je moj Miloš napravio veliku sliku da se ta zla ponovo vraćaju na lice planete – istakao je Bajić i podseća da je iz toga proizašao ciklus “Mathauzen” po kome je Miloš Bajić poznat u celom svetu.
Reditelj je pojasnio da priču pokušava da napravi uz pomoć materijala koji je kao 20-godišnji amater snimao kamerom po Mathauzenu, sledeći priče svog oca.
– Austrijanci sve lepo čuvaju konzervirano i sve izgleda kao da je bilo juče. Zavlačio sam se u krematorijske peći gde su spaljivali ljude i kao klinac sam to preživeo i čak došao do nekih problema sa zdravljem, jer sam imao jak osećaj svega toga što je preživeo moj otac – otrkio je Bajić.
– U suštini film posmatram kao svoj pogled na biografiju svog oca i na sve ono što je jedna generacija preživela kako bi nam omogućila život danas, sreću i da sam život živimo punim plućima – dodao je reditelj.
On je primetio da, kako vreme prolazi, postajemo nesvesni svega što je bilo i dodaje da mu je važno da osećaj koji ima prema svemu što je njegov otac preživeo ostavi za sledeću generaciju.
– Nije stvar ni nacija, ni toga ko je agresor, ko nije, već je stvar jednog mog osećaja da svet, koji je uspeo posleratnu euforiju okretanja ka nekom humanijem društvu i traganje za jednim načinom života koji će omogućiti da život proživite sa znakom ushićenja i punoće, a da ne budete samo ti koji će graditi život za one koji će to materijalno iskoristiti, ustvari doveo do nekih buntova i agresija – objasnio je Bajić.
On smatra da je “agresija stvorena u novom globalnom svetu dovela do toga da se ideja nacizma vraća nazad”.
– Agresija pobeđuje smirenost, pamet, inteligenciju, ljubav, sreću i ona počinje da gospodari ne samo na globalnom nivou i iz centara velesila, nego i na lokalnom nivou. Vi ste ugroženi samo zbog toga što slobodno razmišljate i mislite na drugi način, vi ste ugroženi od onih koji hoće da vam nametnu svoj način života i razmišljanja – upozorava Bajić.
Bajić priprema još dva projekta koje planira da realizuje tokom 2017. i 2018. godine u saradnji sa, kako kaže, dva sjajna autora sa kojima je dugo želeo da sarađuje.
(Tanjug)
