Petar Zorkić muziku percipira kao specifičan kreativni okvir, kao nešto što ima moć da razgali, motiviše, rasplače, nasmeje, ali i da odmori, bude sredstvo promišljanja. Usvajanje novih veština Petru je oduvek išlo od ruke, bilo da je reč o sportu, muzici ili bilo kojoj drugoj vrsti dečačkih interesovanja. U svemu samouk – onome što ga je zanimalo pristupao je posvećeno, predavno, igrajući se i u toj igri kontinuirano, nepretenciozno, te suštinski pomerajući sopstvene kreativne granice:
– Uvek sam bio gladan novih praktičnih znanja: muzika, karate, jedrenje, fudbal, košarka, odbojka… učio sam da koristim razne alate, popravljam ograde, sitne kućne aparate, vozio sve od freze na selu do automobila, radio u bašti i na njivi. Jedino nikada nisam otišao u muzičku školu. Kao osnovac sam naučio da sviram bubnjeve, potom gitaru i bas, klavijature, perkusije… Iskustvo mi je pokazalo da ako si gladan nečega i ako to nešto radiš pasionirano, možeš da obaviš sve što si zamislio i bez formalnog obrazovanja. Naravno, pod uslovom da si svestan da treba još mnogo toga da se nauči i usvoji i da učenju nema kraja.
Tokom godina Petar Zorkić savladao je muziciranje na instrumentima, ali i pisanje tekstova. Od nekoga ko je kao klinac bio žanrovski fokusiran na hevi metal i hard rok žanrove, vremenom je muzici pristupio kao celini. Još kao srednjoškolac sa devetočlanom ekipom, zahvaljujući profesoru francuskog jezika (i odlične vizije) bio je deo benda Maron Sho – a mnogočlanost benda uslovila je i uplivom raznovrsnih muzičkih uticaja:
– Slušali smo svašta, od Jethro Tull-a, preko Metalike, Whitesnake-a, do Charlie Parker-a i The Doobie Brothers-a. Bilo nas je devetoro u bendu i zaista smo se lepo dopunjavali pojedinačnim ukusima i učili jedni od drugih. Svako je doprinosio svojim fazonom i onda smo se odvažili da objavimo prvi album 2006. godine. Počelo je kao igra, potom smo se dogovorili da počnemo sa autorskom muzikom, a idejama je prednjačio profesor Miloš Prajzović koji nas je i okupio. Dakle, to je bio bend od osmoro klinaca i jednog profesora francuskog jezika. To je bio jedan lep početak razvijanja sluha, ideje o pesmama, druženja, putovanja po Srbiji sa čuvenim karavanom Radija 202, a svirali smo i BeerFest 2007. godine u Beogradu.
Muzički izraz Petra Zorkića odraz je njegove lične svestranosti i radoznalosti. Odličan je poznavalac muzičke scene i neko ko prati savremene tokove, istovremeno negujući i istražujući korene muzike kroz epohe, stilove i žanrove:
– U poslednje vreme slušam mahom sve što se pojavljuje na Tiny Desk-u, pronalazim neke nove izvođače poput Oscar Jerome-a…Razmenjujem sa prijateljima novu muziku, gledamo koncerte, neretko pustim i plejlistu disko/fanki klasika. Volim da slušam i stare majstore džeza ili bluza, ali i umetničku/klasičnu muziku.
Petar Zorkić/Photo: Dragan Jereminov.
Kreativno umeće Petra Zorkića nije rezultat trenutnog impulsa. Od svoje prve pesme do danas stvaranju prilazi vrlo odgovorno, pažljivo, intuitivno, ali i promišljeno:
– Dugo sam kao klinac razmišljao kako da “priđem” prvoj pesmi. Šta to ona treba da ima, kako da je spakujem po svom nahođenju, a da joj ne uskratim nešto ili da ne preteram, a opet da budem originalan i da ne napravim plagijat neki, čak i slučajno. Puno sam razmišljao o tom aranžmanu, tekstu i muzici, kako to uklopiti, pokazati svoj izraz, ideju, temu, priču. Kako to obično i biva kada se previše razmišlja, od tih silnih nepisanih “pravila” u popularnoj muzici za koje sam u to vreme već znao, sve više sumnjao da mogu nešto da napravim.
Ali, istrajnost na pravom putu – donosi rezultate i tako je Petar Zorkić u naletu inspiracije osmislio melodiju, pa tekst i osmislo aranžman i to za nepunih pola sata:
– Napravio sam baladu koju sam kasnije objavio na prvom albumu sa Maron Sho-om, a potom sam istu tu pesmu mnogo godina kasnije, pod uticajem The Police-a, prearanžirao, otpevao i to je bilo to! Pesma se zove “Everything reminds me of you” i nju sam prvu snimio na svom debitantskom solo albumu “Riddlephore”. Od stvaranja originalne muzike ne treba se plašiti, nego se samo treba prepustiti i raditi punom parom.
Uspeh ili neuspeh u kreativnoj sferi itekako može biti povezan i sa dešavanjima u privatnom životu – situacijama koje mogu da parališu, blokiraju ili da podstaknu na upornost, rad i ostvarivanje rezultata tokom vremena. Petar Zorkić izabrao je da nema odustajanja u želji za kreativnim izrazom i ispoljavanjem emocija i misli kroz muzičku i vizuelnu umetnosti:
– U svemu može da se pronađe put, izbalansiran, da se nadogradi, a da se uspomene i sećanja pretvore u muziku, knjigu, sliku. Umetnost može da sačuva toliko toga.
Debitantski album Petra Zorkića – “Riddlephore” jasan je pokazatelj njegove stvaralačke perfekcije, kako u samom komponovanju i konceptu, tako i u odabiru saradnika, a uz njega od početka bili i oni najveštiji: Miloš Nikolić (truba, trombon), Peđa Milutinović (bubnjevi), Marko Louis (perkusije). Glavni producent i snimatelj je bio Karlo Testen sa kojim je Petar i započeo svoj muzički put u gimnazijskom bendu Maron Sho. Bliskost, sinergija i deljena vizija između muzičara očita je u svakoj sekundi ovog albuma. Kada je reč o saradnji sa drugim umetnicima, Petar Zorkić jedan je od najdražnih i najpouzdanijih saradnika. Njegovo znanje i umeće, uz zaraznu pokretačku energiju doneli su mu broje uspešne kolaboracije, među kojima se ističu one sa: Marko Louisom, Božom Vrećom, Ron Holsey-em, Merry Gospel Horom…
– Interakcija je važna jer se samo tako može doći do ličnog, pa i kolektivnog napretka. U muzici se to jasno vidi i oseća, naročito ako se spoje ljudi koji imaju drugačije pristupe. Tako se razmenjuju i usvajaju nova znanja, ko ume da sluša i razume. Suština je u interakciji, a svako novo iskustvo je dragoceni impuls koji dajemo jedni drugima.
Petar Zorkić/Photo: Dragan Jereminov.
Kao diplomirani sociolog Petar Zorkić je našao način da spoji sva svoja interesovanja, iz čega je proisteklo i da vrlo vešto determiniše svoju publiku, što inače za mnoge nedovoljno afirmisane ili nekomercijalne muzičare predstavlja enigmu i nedoumicu:
– Tema mog diplomskog rada iz sociologije je bila studija slučaja o mladim džezerima u Srbiji i njihovoj egzistenciji. Mislim da su sociologija i muzika veoma povezani jer tu ima puno elemenata koji se prepliću, dopunjuju. Nisam tip koji vapi ili želi nekoga da intrigira. Naprotiv, mislim da je svrsishodnije i plemenitije raditi, biti uporan u svojim nastojanjima i neminovno je da će se odziv desiti. Publika uvek prepozna da li se nešto radio na silu, zbog nekoga ili nečega. Ostati dosledan sebi i svojim stremljenjima, mislim da je to najbolji put koji može da iznedri pojedinačne potencijale. Mogu da primetim da je publika kojoj se sviđa moj izraz ona koja uživa u muzici retro zvuka, organskoj svirci i razmeni dobre energije na nastupima. Nisam pobornik autotjunova, elektronike i matrica na bini. Ipak, različitost u pristupima muzici, kao i u životu, treba da se razume i poštuje, jer samo tako jedno društvo može da obogaćuje svoju kulturnu scenu.
Umetnički multitasker i multivizionar Petar Zorkić rođen je u Bankoku, u njemu je utkana multikulturalnost, a na pitanje koliko je fenomen „globalnog sela“ danas (ne)inspirativan za umetnike kaže da uvek insistira na razumevanju i poštovanju drugog:
– Veoma je bitno razumeti da svi imamo različite navike i htenja i to treba prihvatiti, razumeti, konačno i podržati. Ne mogu se posmatrati ljudi prema sopstvenom modelu. To je pogrešno i to dovodi do sukoba i nepotrebnih antagonizama. Mislim da pojam globalnog sela ide u prilog ovoj tezi, kada govorimo i o muzici. U istoriji muzike mnogi stvaraju pod uticajem drugih kultura, različitih tendencija i modaliteta ili kombinuju svoj domicilni izraz sa nekim novim. Važno je da umetnici gaje interesovanje za druge forme i sadržaje, jer bez toga nema suštinskog društvenog i kulturalnog napretka.
Upoređujući odnos muzičkog prvenca “Riddlephore” i aktuenog albuma “Tête-à-tête” postavlja se pitanje da li je kod Petra reč o svojevrsnom muzičkom kontinuitetu, sazrevanju, ili potpuno različitom pristupu i poetici?
– Poetika mi je slična, teme su slične, razrađene na drugačiji način, tako da se može reći da kontinuitet postoji. „Tête-à-tête“ jeste zreliji izražajno, tehnički. Verovatno svaki prvi album pravi određeni pritisak da nešto treba izbaciti i uraditi to kako treba, kako dolikuje, a opet da pokaže nečiju autentičnu priču. Drugi album sam snimao u zenitu korone pa sam imao više vremena, ali nikakvog brušenja tu nije bilo.
– „Tête-à-tête“ je galicizam koji koristim u svakodnevnoj komunikaciji i označava doslovno frazu – licem u lice. Konkretno, istoimena naslovna numera govori o suočavanju licem u lice dva subjekta koji mogu da reše međusobne nedoumice i probleme jedino razgovorom uživo. Na ovoj pesmi mi je gostovao Rhani Krija, perkusionista iz Maroka koji već dvadesetak godina svira sa Stingom, a spot za ovu pesmu sam objavio početkom ove godine i u njemu sam prvi put predstavio svoje crteže koje je animirao Goran Đemidžić.
Tu je tema smrti i odlaska sa ovog sveta u pesmi „Gone to a better place“, koju sam posvetio ocu, u njoj mi na flauti gostuje izvanredna Milena Jančurić.
Duet „The Dishwasher“ sa Vasilom Hadžimanovim govori o peraču sudova koji je zapravo personifikacija jednog principijelnog tipa, koji pere sve fleke i gluposti drugih ljudi i trudi se da sudovi ostanu čisti, a flekavih sudova uvek ima previše, kako to obično biva i sa ljudima.
Pesma „The Rainbow“ je prvi singl sa albuma sa gostom Nenadom Paunovićem na klavijaturi. Govori o dugi, o različitosti, razumevanju i poštovanju, a čitava stvar je u soul maniru. Tu je i „Where do we go“, kuda idemo, šta radimo i dokle tako. U suštini ono što se svi stalno pitamo i ne dobijamo nikakav odgovor. To je večito aktuelna priča o dugovima, izdajstvu, kalkulacijama u ponašanju i zadnjim namerama, a sve to u nekom neo-soul fazonu.
Pesma „The silence“ ima stari disko/fank zvuk i to je setna stvar dinamičnog ritma, koja zapravo vodi u lepotu postojanja. „Cosmic lady“ je pesma u kojoj se upoznaju slikar i plesačica, odavno zaboravljeni od svih, koji žive u neizvesnoti, ali na kraju nalaze zajedničku sreću i nastavljaju zajedno. „The Tribe“ smo uradili Marko Louis i ja kao himnu za Exit festival 2019. i otvorili ovaj festival na na glavnoj bini, nakon benda „The Cure“.
Nadalje, „Washing sheets“ je jedina balada koja se oslanja na džez/bluz stil, u njoj na klarinetu gostuje Ivan Teofilović iz benda „Naked“. To je pesma o sunčanim jutrima sa voljenom osobom. „The afterlife“ govori o duhu koji upravo napušta fizički svet i prepričava svoj doživljaj pomenutog. „Amaya“ je spori disko sa afričkim elementima, pretežno instrumentalni sa izmišljenim mantričkim tekstom. U pesmi „Ovah“ mi na saksofonu gostuje Max Kochetov.
U suštini sve pesme se tiču ljudske prirode, pomirenja, razgovora, ali i pogrešnih koraka. Miloš Nikolić je snimio sve duvačke sekcije, a gostovao je i Vlada Jovanović na trubi u „The rainbow“. Goran Savić je snimao bubnjeve, Teodora Kravljanac prateće vokale, Aleksandar Dragutinović bas gitare, Andrej Martinović klavijature, Maja Hajduković saksofon u pesmi „The silence“, Lazar Arsović je producent i snimatelj albuma, potpisuje i gitare u mnogim pesmama, a i ja sam snimio poneki instrument u nekim pesmama. Mastering potpisuje Marko Perić.
Petar Zorkić/Photo: Dragan Jereminov.
Kako je kolumna “Lica iza muzike” posvećena onima koji su višestrani kreativci, Petar Zorkić se zasluženo našao u ovoj našoj priči. Iz svega rečenog jasno je koliko ima interesovanja, koliko njegova radoznalost i inteligencija rezultiraju sticanjem različitih veština, a umetnički duh nije kanalisan samo kroz muziku – već i kroz vizuelnu umetnost, za koju je i genetski predodređen.
– Moguće da je genetika igrala neku ulogu. Od malih nogu sam crtao i slikao na različitim podlogama i različitim tehnikama. Ovo što radim mobilnim telefonom kao slikarskim i dizajnerskim medijem započeo sam kao pripremu za vizuelni identitet pomenutog albuma „Tête-à-tête“. Prvo sam radio skice u minimalističkom maniru, zatim sam sve ranije naučeno primenio na crtanje kompleksnijih radova. Muzika i vizuelna umetnost su mi na istoj razini, kada ne sviram, onda crtam i obrnuto. A u međuvremenu – pišem. Bitno je da se stalno radi.
Pristup muzičkoj i vizuelnoj umetnosti rezultat je identične imaginacije kod Petra Zorkića – on vešto kombinuje maštu, iluziju i realnost uvodeći slušaoca i posmatrača u svoj svet koji je duhovit, energičan, emotivan, senzualan, jarkih boja, zanimljivih likova, upečatljivih melodija i raznovrsnih ritmova.
– U muzici volim da razrešavam neke međuljudske odnose i situacije koje prethodno sam u pesmi zamrsim. U vizuelnoj umetnosti volim da se ti entiteti obraćaju posmatraču. Figure koje nemaju identitet jer se nalaze u senci, takođe želim da suočim sa gledaocem, najčešće preko jakih boja koje odaju ostatak figure. Volim jaku ekspresiju šta god radio.
Svoju ekspresivnost Petar Zorkić usmerio je i u pravcu primenjene muzike. Prema njegovim rečima, iskustvo u aranžranju pozorišne muzike donelo mu je novo poimanje te umetnosti.
– Zahvalnost dugujem kompozitoru Srđanu Markoviću koji me je pozvao da doprinesem muzičkom segmentu u nekoliko predstava uz njegove maestralne ideje i muzičko vođenje. Pažljivo sam pratio kako Srđan radi i na koji način se komunicira sa glumcima u tim delikatnim muzičkim sekvencama, s obzirom da smo uglavnom radili muziku za predstave u kojima su glumci izvodili muziku na sceni. U ovakvim procesima najteže je naći balans sa glumcima koji već ophrvani tekstom i glumom moraju da se prilagode muzici. Dakle, tu ima puno empatije i razumevanja koje mora da se uspostavi da bi predstava zablistala u punom sjaju.
Postavlja se pitanje – da li umetnici poput Petra Zorkića pored tolike i takve posvećenosti svojoj kreativnosti, gde se brišu granice profesionalizma i užitka, radnog i slobodnog vremena, imaju prostora za nešto izvan muzičke ili vizuelne umetnosti? Elokventan i načitan, Petar Zorkić kaže da čita sve što mu dođe do ruku, da je veliki ljubitelj igrane i dokumentarne kinematografije, ali i meštar u kuhinji. No, ono što posebno ističe u poslednje vreme jeste – pisanje. Njegove teme varijaju od umetnosti, kulture, preko sociologije do politike. No, kao istinski perfekcionista, o tome ne želi detaljnije da govori dok se i taj segment njegovog života pažljivo ne osmisli i dobije formu dostojnu javne prezentacije. Ono što takođe ističe kao dragoceno životno i profesionalno iskustvo jeste – rad sa mladima, kao profesor sociologije u gimnaziji.
– Interakcija sa decom koja formiraju svoje stavove i svetonazore preda mnom je dragocena. To je posebna dimenzija razumevanja nadolazećih generacija, njihovih razmišljanja i stavova koje treba razumeti, a treba im i na nešto ukazati ili ih podstaći da prigrle život sa svim manama i nedaćama. Usmeriti ih ako je moguće i ohrabriti u isto vreme. Takvi dani u školi me takođe čine ispunjenim.
Petar Zorkić/Photo: Milan Bojanić
Naposletku, uvek se postavlja pitanje da li u okolnostima u kojima živimo treba biti multitasker, ili se fokusirati samo na jedan put, san, htenje? Da li biti bespogovoran u svojoj ideji da se od snova/umetnosti može živeti ili je neophodno imati više talenata, znanja, veština i umeća zbog sigurnije egzistencije u ovo surovo doba tržišnog kapitalizma? Petar Zorkić je za opciju hrabrog istrajavanja u svojim namerama.
– U redu je probati svašta, iskusiti svašta, štaviše to može biti samo plus ako se pametno iskoristi. Ja sam radio kao klinac u kafiću, restoranu, stolariju, u marketinškoj agenciji, u IT firmi, nosio sam kravatu i košulju danju, noću sam svirao. To me je sve naučilo da se organizujem i u umetnosti kojom se bavim. Da budem precizan, odgovoran prema sebi, prema ljudima oko sebe, prema prihodima i rashodima i svemu onome što mi je bitno. Neko je u situaciji da radi ono što voli čim počne sam da plaća račune i hranu, nekome je taj put duži i treba se spremiti na to putovanje puno odgovornosti i nedaća. Ulaganja u kulturu kod nas su prilično zapuštena. Dakle, već je previše faktora koji su upereni protiv umetnika. Na umetniku je da li će da prihvati da se izbori za sebe i da gura svoju priču dokle god može.
Petrova supruga Tijana doktorirala je na Filozofskom fakultetu, te na prvi pogled reklo bi se – u porodici je neko i racionalan naučnik…no njena energija je suštinski utkana u Petrovu kreativnost, a temelj dobrog odnosa jeste – bespogovorna, apsolutna i suštinska međusobna podrška.
– Tijana je vična i grafičkom dizajnu, tako da često kad spremam neke vizuale za koncert, za neku najavu, kad radim katalog za izložbu ili bilo šta drugo, uvek nju pitam, konsultujem se sa njom ili ona uzme i napravi čitav vizual. Podržavamo se u svim pojedinačnim i zajedničkim poduhvatima i dosta me inspiriše. Ona je često racionalnija od mene, tako da smo u balansu.
Priča o Petru Zorkiću neosporno je inspirativna, poučna i ukazuje na to da je talenat ništa bez predanog rada i posvećenosti. Kroz život sticanje različitih veština nas obogaćuje, oplemenjuje, a osećaj postignuća posle pomeranja sopstvenih granica, stvaranja, nešto je što niti jedna materijalna stvar na svetu ne može da nadomesti. I kako Petar Zorkić, umetnik kojeg vredi i čuti i videti i pratiti ističe:
– …uvek mislim da mogu i moram biti bolji, kako za sebe, tako i za druge. Idealno je raditi ono što voliš, međutim do takvih uslova treba stići, treba se stalno unapređivati, usvajati nove veštine.
Marija M. Karan (Zappa Bar)/ Photo: AleX
Marija M. Karan – Music & Masmedia Multitasker nekadašnji je muzički urednik nacionalnog komercijalnog radija Roadstar (Hit music fm), radijski autor i voditelj, voice-over, muzički PR, koncertni promoter, urednik i organizator programa u Muzičkoj omladini Beograd. Školovani je muzički i masmedijski kritičar. Završila je muzičku školu”Josip Slavenski”, diplomirala etnomuzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti, a doktorske studije finalizovala je na odseku Teorija umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Bila je muzički i odgovorni urednik na radiju, a glas je, osim sjajnim radio emisijama, pozajmjivala i za brojne reklame. Kao novinar napisala je mnoge britke tekstove, posebno na muzičke teme, a kao PR sarađivala je sa nekim od najtalentovanijih muzičara sa ovih prostora. Od samog starta portala Headliner.rs na našoj je strani. Tokom 2019. godine Marija je stekla titulu doktora nauka iz oblasti teorije umetnosti i medija na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu. Objavljuje naučne radove iz oblasti teorije umetnosti i medija i učestvuje na domaćim i međunarodnim skupovima i konferencijama. Svoje iskustvo stečeno u praksi, nadograđeno kredibilitetom doktora nauka iz oblasti teorije medija, a u kontekstu muzike, Marija prenosi svoje znanje studentima osnovnih, master i doktorskih akademskjih studija u okviru predmeta “Muzika i Mediji“ i “Menadžment medija i muzičke produkcije“ na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu kao i na predmetu “Uvod u teoriju medija“ na Interdisciplinardnim master akademskim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu.[/accordion]
