Zvanično, u ličnoj karti – Ivan Aleksijević, no u muzičarskim, prijateljskim i familijarnim krugovima – Mile Pančevac, jedan je od onih o čijem životnom putu, muzičkom umeću i tragu bi se mogao napraviti solidan biopic film, vredan Zlatnog lava ili Oskara. Da je sveopšte cenjen umetnik potvrdiće vam svako kome se ikada profesionalni put ukrstio sa njim. Pančevac je jednostavno – onaj uvek omiljeni lik, muzičar bez pogovora. Večiti nemirni, duhoviti Petar Pan – neverovatan je spoj dečačke slobode i nesputanosti, te stare duše i iskustva.
Ništa u životu ovog respektabilnog pijaniste nije konvencionalno – a sve počinje tačno pre čak pola veka (!): “…rodio sam se u Beogradu, mada sam mogao i da se rodim kod “Malog Raja” (restoran domaće kuhinje s konačištem, prim. aut), što je na pola puta između Pančeva i Beograda, jer se tati baš tu pokvario Fića kada je mamu vodio na porođaj.” Do danas predani pančevački lokal-patriota završio je vokalno-instrumentalni (klavir) i teoretski odsek u beogradskoj muzičkoj školi Stanković, a 1990. godine upisao Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, ali: “…u septembru 1990. godine odlazim u vojsku umesto da studiram, jer je tada to, jelte, bio društveni model sazrevanja mladih u SFRJ”. Po povratku iz vojske počinje da studira, ali ga “slabo drži mesto u kabinetima”, te spontano počinje da svira u beogradskim džez klubovima, koji su u tom periodu bili u ekspanziji. Ivan Aleksijević posebno ističe kultni “Plato” koji je bio epicentar kako najboljih domaćih džez muzičara, tako i predane publike koja je godinama uživala, ali i stasavala uz najkvalitetniju muziku i najumešnije izvođače.
Džez infekcija – “Ovo želim kad porastem i ništa drugo!”
“Džez sam zavoleo rano, u detinjstvu” – ističe Ivan Aleksijević. A koliko je za razvoj svake ličnosti važan uticaj roditelja, pa i onaj muzički – potvrđuje činjenica da je Ivanov otac Slavko Aleksijević Buca, legendarni glavni kamerman RTS-a, bio zaljubljenik u muziku, pre svega soul i džez. Ivan Aleksijević je odrastao slušajući Reja Čarlsa, Aretu Frenklin, Frenka Sinatru, Pola Enku, Oskara Pitersona, ali i rok veličine kao što su Procol Harum i Roling Stounsi: “…jednom rečju muzika je uvek bila prisutna, a potrebu da idem u muzičku školu sam iskazao sam. Ta zgrada me je privlačila i bio sam fasiniran kakofonijom zvukova, koja se čuje kada tuda prolazite.”
Kada je reč o prvim muzičkim uzorima i momentima koji će se godinama kasnije definisati kao ključni za formiranje njegove muzičke ličnosti, Aleksijević se priseća: “…stari Traviata gramofon radio je od jutra do mraka. No, moj prvi pravi uzor je bio Vlada Vitas, klavirista starog Big Benda RTB, kojeg sam upoznao na televizijskom snimanju na koje me tata vodio kao devetogodišnjaka. Bilo je to snimanje kviza koji je vodio legendarni Mića Orlović, u kojem je nastupao i Big Bend. Kada sam ih kao dečak ugledao u odelima, sa sjajnim instrumentima i klavirom koji nenametljivo domnira prostorom – bio sam upecan i sećam se da sam pomislio: ovo želim da budem i radim kad porastem i ništa drugo!”
Hm…džez ili sport?
Ivan Aleksijević je svoje prve džez nastupe imao sa 17 godina: “…dakle, sa 17 godina sam znao čime želim da se bavim, muzika je definitivno bila moj izbor, čak sam i košarku prestao da treniram. Muzika i sport imaju dosta zajednickog – sport je borba da budeš bolji od rivala, ali i borba da sam budeš bolji. U sportu naučiš da podneseš poraz i osetiš čar pobede, neki put moraš puno da se trudiš da bi postigao mali napredak, a neki put ti sve ide od ruke, baš kao i u muzici. Moj mlađji brat Petar je odabrao sport i danas se sa velikim uspehom bavi fudbalom, kao trener u Českoj. Svoje dve ljubavi preneo sam na sina Vasilija koji ide u muzičku školu, svira klavir i bas gitaru, ali i trenira atletiku. Moj otac je imao divnu rečenicu kada smo bili klinci, pa malo zapn, on nam kaže,onako šeretski: deco, sve će da bude u redu, samo budite najbolji i ništa se ne brinite! I, stvarno, uvek sve ispade sve u redu.”
Big Bend – dečački san koji postaje realnost!
Sredinom devedesetih godina Ivan Aleksijević Pančevo i Beograd zamenjuje – Solunom (Grčka) gde nastupa sa grčkim i beogradskim muzičarima i stiče značajno klupsko i koncertno iskustvo. Kako to uvek biva – situacija se iz korena menja samo jednim telefonskim pozivom: “…jedno veče pozvonio je telefon i,sa druge strane jedan glas me je pitao da li bih došao na audiciju za klaviristu Big Benda, koji je u to vreme vodio Stjepko Gut. Vratio sam se u Beograd i eto – 24 godine već živim taj slatki dečački san!”
Institucija Big Bend
Septembra 1997. godine Ivan Aleksijević je zakoračio u zgradu Radio Beograda na svoju prvu probu Big Benda. Za dirigentskim pultom nalazio se čuveni Zvonimir Skerl, dirigent, aranžer i kompozitor, strog, poštovan u zemlji i inostranstvu. O prvim notama u Big Bendu, Aleksijević kaže: “…sećam se da sam imao malo tremu jer sam dobio rukom pisani uvod, baš Skerlov aranžman, malo sam se unervozio i – propustio neku notu. Skerl je to, naravno, primetio, zaustavio me i rekao da iskoristim pauzu da navežbam taj deo. Tako je i bilo.” Izuzetnu podršku u prvim danima svog angažmana kao pijaniste Big Benda, Aleksijević je dobio kako od svojih kolega, tako i od zaista neprevaziđenog Vojislava Bubiše Simica, dirigenta, koji ga je bodrio i uvek aplaudirao za uspešno izvedene solo deonice: “…od Bubiše sam dobio i najdražu titulu. Naime, nakon gala koncerta na Kolarcu, povodom 50 godina Big Benda, na kom su nastupili džez bardovi Stjepko Gut, Duško Gojkovic, Bora Roković…, Bubiša je predstavljajući bend izjavio “a sada da vam predstavim našeg mladog pijanistu, zove se Ivan Aleksijevic i najbolji je pijanista u Pančevu”. I eto, tu titulu nosim s ponosom već 24 godine”.
Od svog zvaničnog nastanka 1954. godine Big Bend RTS predstavlja bastion domaće kulture, tradicije, uvek visoko pozicioniran kako u regionalnim, tako i u evropskim i svetskim muzičkim krugovima. Ivan Aleksijević kao iskusni član tog orkestra kaže: “puno se radilo na očuvanju tradicije i afirmaciji džeza na ovim prostorima, orkestar je iznedrio i sjajne soliste. Tokom novog milenijuma situacija se postepeno menja na još bolje, čemu doprinosi i otvaranje džez odseka na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, koji tesno sarađuje sa Big Bendom, tako da je za relativno kratko vreme orkestar kompletiran i pored moje generacije i sjajnih solista kao što je Marko Đorđević na trubi, Kristijan Mlačak na saksofonu, kontrabasista Milan Pavković, tu je danas i nova generacija mladih solista i sve nas predvodi novi bend lider, sjajni pijanista, aranžer, kompozitor i disco dancer Filip Bulatović. Big bend zaista doživljava svoju renesansu, a ona je najbolje oslikana u koncertnoj sezoni koja je za nama, u kojoj smo se i po broju nastupa i njihovom sadržaju vinuli u sam vrh evropskih i svetskih Big Bendova.”
Muzički multitasking
Pored Big Benda, muzički život Ivana Aleksijevića se odvija na više koloseka. Za njega – muzika je jedinstvena, dobra ili ne tako dobra: “pored džeza, volim fank 70-ih, rok, apsolutno sve albume Al Žeroa, neponovljiv glas Vitni Hjuston. Kada je reč o klasičnoj muzici volim Sergeja Rahmanjinova, u izvođenjima Horovica i Mazujeva, kompozcije Debisija, Šopena, Baha…kao i filmsku muziku Morikonea, Džona Vilijamsa, Bila Kontija….” Zahvaljujući raznovrsnom muzičkom uticaju, Aleksijević se okreće i komponovanju i aranžiranju. U tom smislu pominje svoj rad sa dva kvinteta: Jupika i Jazzsence, a autor je i primenjene muzike za pozorištne predstave “Balada o Džipsiju Trolmanu” (Atelje 212),”Osvrni se u gnevu” (Narodno Pozorište), “Čarobnjak iz Oza”,”Pepeljuga”,”Alisa u zemlji čuda” (Pozorište u Pančevu, Boško Buha), muzike za seriju “Lift” (RTS) , te podloga za brojne televizijske reklame. Kao studijski muzičar, Ivan Aleksijević kaže da se pojavljuje na toliko izdanja domaće popularne muzike “…da to ne mogu da merim minutima nego kubicima muzike”. Ipak, uprkos svemu i svima, Ivan Aleksijević kao posebne u svom ličnom i profesionalnom životu ističe nekoliko saradnji – sa Ivanom Peters, kao i sa Rambom Amadeusom i Nikolom Pejakovicem Koljom. Na pitanje, zašto baš oni Aleksijević objašnjava: “oni su jedini ljudi sa naše scene na čije koncerte bih išao i da ne sviram sa njima, stilski potpuno različiti, a u svojoj kreativnosti genijalni, valjda i zato što pripadaju generacijama koje su na vreme pročitale neke važne knjige i gledale neke važne filmove…”
Rambo, majstore…
U bendu Ramba Amadeusa Ivan Aleksijević svirao je u periodu od 1998. do 2004. godine. Danas je njihova saradnja moćni duo, realizovana u specifičnoj muzičko/teatarsko/poetskoj/scenskoj formi koju je Rambo osmislio i koja nosi naziv “Veče glomazne poezije”: “…Rambo recituje svoje najglomaznije tekstove, a ja klavirskom pratnjom unesem malo boje i ritma u sve to. Posebnu knjigu bi mogao da napišem o našim putovanjima i nastupima. Za mene je velika čast bila kada me je pozvao da sviram sa njim, jer način na koji spaja tekst i muziku, te harmoniju je toliko složen i neobičan, nepredvidiv, a na kraju sve to zvuci logično i lako. Zaista sam mnogo naučio od njega, jer da bi muzičar napredovao mora stalno da izlazi iz zone komfora. Sa Rambom je izazov svako snimanje, svaki koncert. Zato sam kroz saradnju s njim naučio da posmatram melodiju i harmoniju iz jednog sasvim novog ugla i na tome sam mu zahvalan, kao i na činjenici da mogu da ga nazovem svojim prijateljem”.
“Ovo sad snimamo, ali nećemo svirati nigde” – saga Kolja
Iako se u izrazu, delovanju, stilu itekako razlikuje od Ramba, Nikola Pejaković Kolja takođe je neko ko je za Aleksijevića itekako značajan: “…prvi put sam ga upoznao 2001. godine na snimanju pesme “Da li venem ili zrim”, sa albuma “Kolja” i tada mi je prvi put rekao – “znaš, mi ovo snimamo, ali to neće da se svira nigde, ne brini”. Pomislio sam – dobro i ne mora. Posle 12 godina opet isti studio, producent veliki, jedinstveni Voja Aralica, snimamo “Grobovlasnike” i opet će Kolja: “ovo sad snimamo, ali nećemo svirati nigde”. Srećom, ovaj put nije bio u pravu, te smo prvi koncert i njegov prvi muzički nastup, održali pred prepunim Domom Sindikata u Beogradu. Tu sam doživeo nešto posebno – koncert je počeo ovacijama čim je Kolja izašao na binu i pre nego što je izustio i jednu reč. I zašto baš Rambo i Kolja? Navedimo samo: “Titanik”, “Prijatelju”, “Hipisizik” ,”O kako je tesko biti car”… ili “Mladoženja”, “Ono što želim”,”Užicki Heroin”…prvi izmisli solarni jedrenjak, drugi napiše “Vratiće se Rode”, kada progovore imaš šta da čuješ i naučiš; jedan je ateista, drugi vernik, ali obojica imaju dar, a taj dar je da napišu tekst i melodiju, jedan potpuni fusion, drugi rock melanholik, malo i skriveni romantic, a obojici prija – baš moj klavir”. Touché!
Kao jednu od najbitnijh figura u svom muzičkom razvoju Aleksijević ističe i čuvenog Joa Mikovicha (Jovan Miković), džez multiinstrumentalistu, aranžera i kompozitora koji je stekao evropsku slavu: “ sa njim sam snimo album ‘Romantic Expectation’ (1998). Jo je jedan od pionira džeza kod nas, napravio je divnu karijeru, svirao u bendu čuvenog Džimija Smita. Zajedno smo nastupali po evropskim festivalima uz Imrea Kesegija i Pedra Negreskua. Njegov odlazak 2014. godine bio je veliki gubitak za džez scenu.”
Nota po notu – “Skice s pozornice”
Skoro tridesetogodišnja karijera tokom koje je nastupio na stotinama koncerata sa Big Bendom, sarađivao sa domaćim i stranim muzičkim velikanima, kao instrumentalista, te kompozitor i aranžer potvrdio da biti dobar muzičar znači podjednako poznavati i biti vešt u različitim muzičkim žanrovima, rezultirala je time da Ivan Aleksijević izgradi jak kritički stav prvo prema sebi, a onda i prema onima sa kojima bira da sarađuje: «…svaki put kada počnem nešto da komponujem ili aranžiram poredim se sa nečim ili nekim čiji rad cenim. Zato sam i odlučio da ne izmišljam mlaku vodu i da za svoj prvi album za solo klavir “Skice s pozornice” odaberem baš Koljine pesme. Album je realizovan u studiju Dušana Ivaniševića, a rezultat je ličnog muzičkog uobličavanja već postojećih, poznatih pesama. Kolja ima poseban dar da kreira pesmu, njegove melodije i akordi prijaju mom senzibilitetu, ideje su mi dolazile spontano i za kratko vreme sam sve muzički i interpretativno uobličio. Album će u septembru objaviti izdavačka kuća Long Play». Inicijalnu inspiraciju za album za solo klavir Aleksijević je dobio pred početak snimanja Koljinog albuma “4 prsta”: “…Kolja mi je poslao svoje neke teme odsvirane sa samo 4 prsta na klaviru, te me je zamolio da ih malo doradim i aranžiram. Tako su nastale numere za gudački kvartet i koje se nalaze na istoimenom albumu”.
Govoreći o aranžmanima, Ivan Aleksijević ponosno napominje još jednu važnu saradnju. Reč je o poslednjem albumu neponovljivog Šabana Bajramovića – “Romano raj”, neverovatne vanvremenske fuzije džez i romske muzike: “…ceo taj projekat osmislio je i vodio istoricčar umetnosti iz Novog Sada, Miloš Jovanović. Kada mi je rekao da želi da aranžiram pesme za Šabana, rekao sam da bi lakše bilo da on, njegova supruga i moja supruga i ja napravimo ABBA bend. Na moju sreću nisam bio u pravu, te smo snimili divan album, koji i dan danas ljudi rado slušaju, a sa legendom romske muzike bilo je nezaboravno sarađivati i nastupati”.
Muzika je kao magija, samo stvarna.
Na pitanje da li je svestan koliko je cenjen, do te mere da je imenovan “srpskim Bil Evansom”, iskreno, šaljivo, skromno, ali sa iskrom u oku, Ivan Aleksijević odgovora – “nisam ja Bil Evans, ja sam Panchevans, najbolji pijanista u Pančevu!” Bilo kako, kada ga čujete na koncertima sa Big Bendom, ili dok deli scenu sa “ljudima koji u muzici tragaju za nekim smislom i suštinom” jasno je da je reč o muzičaru raskošnog talenta, neopisive muzikalnosti, nepodnošljive lakoće vladanja instrumentom, kao i inventivnom muzičkom kreatoru. Uprkos navedenom, Ivan Aleksijević pocrtava da muziku izvodi i stvara “…ne da bih demonstrirao tehniku ili da impresioniram, nego da sviranjem nešto promenim, pomerim, da dotaknem nekog, da sebe zadovoljim. Muzika je moja potreba. Svojevremeno mi je drugar koji je naučnik poklonio majcu sa natpisom ‘Sience – like magic, but real’. Ja bih samo dodao Muzika, like magic but real.”
Ovo je tekst kojem zaključak nije potreban. Dovoljno je sve što smo pročitali… saznali… čuli… i ostavili tri tačke za pijanistu, kompozitora, aranžera Ivana Aleksijevića kao vanserijsko “Lice iza Muzike”.
