Malo je vesti koje globalno mogu da prodrmaju čitav svet kao što je bila ona od 10. januara 2016, da je posle osamnaest meseci borbe sa teškom bolešću preminuo slavni britanski muzičar Dejvid Bouvi.
I baš kao što je od svog života napravio umetnost, isto je uradio i sa smrću – dan pre 69. rođendana i tri dana pre smrti objavio je spot za pesmu “Lazarus”, a pošto skoro niko nije znao za njegovu bolest, malo ko je shvatio da je u pitanju svojevrsno opraštanje od fanova, porodice, prijatelja i života.
Stihove “Look up here, I’m in heaven” niko nije video kao “zbogom”, a sumnju nisu izazvale ni silne zajedničke fotografije koje je njegova supruga Iman danima postavljala na društvenim mrežama.
Kad je saznao za dijagnozu sredinom 2015, Bouvi je ušao u borbu sa bolešću, ali i sa vremenom. Samo oni njemu najbliži znali su kroz šta prolazi, a on je uložio svu energiju kako bi završio muziku za mjuzikl “Lazarus” i album “Blackstar”, objavljen na njegov rođendan 8. januara 2016.
Ne želeći da oko svoje bolesti pravi bilo kakvu pompu, inkognito je još jednom posetio rodni London, i potom tiho, u svom domu na Menhetnu, okružen članovima porodice i najbližim prijateljima, 10. januara zauvek nas napustio.
– Uvek je radio ono šta je želeo. A uvek je želeo da sve uradi na svoj i najbolji način. Njegova smrt nije bila drugačija od njegovog života – bila je umetničko delo. “Blackstar” je napravio za nas kao oproštajni poklon. Godinu dana sam znao šta će se desiti, ali, ipak, nisam bio spreman za to. Bio je neverovatan čovek, pun ljubavi i života. Sada je prikladno da zaplačemo – napisao je tada na facebooku njegov producent Toni Viskonti.
Dan kasnije, 11. januara, ceo svet je primio vest sa nevericom i šokom, i gotovo da nije bilo poznate ličnosti koja nije izrazila svoju.
U isto vreme, milioni fanova pohodili su mesta za koja je bio vezan Dejvidov život, palili sveće, ostavljali cveće i poruke, a u Italiji je čak bila pokrenuta inicijativa za slanje peticije Bogu da vrati velikog umetnika.
Takav odjek u javnosti ne bi trebalo nikoga da začudi jer je Bouvi tokom pet decenija karijere uticao na transformaciju ne samo muziku, već celokupne umetnosti uopšte.
Otkad se pojavio na muzičkoj sceni krajem šezdesetih godina prošlog veka, gotovo da nije bilo pravca koji su usledili – pank, novi talas, hip-hop, elektornika, gotika, grandž, industrijal – a da nisu na neki način nosili neki njegov pečat.
Pored Bouvija, njegove kolege i savremenici izgledali su uvek staro i nebitno, dok je on, sa svom tom neustrašivom inovativnošću uvek sijao neumanjenim sjajem, a godine su samo učinile da se njegov uticaj na muziku postane još veći i vidljiviji.
Uostalom, slobodno možemo da kažemo da bi muzičari poput Prinsa, Madone ili Ledi Gage ne bi postali to što jesu da nije bilo Bouvija. A da bi “menjao” muziku, Dejvid je morao da menja sebe.
Kao dečak, bio je nesiguran, bojažljiv i beskrajno usamljen. Stidljivi i izuzetno povučen, odrastao je u Brikstonu, južnom, radničkom delu Londona, gde je 1947. rođen kao Dejvid Robert Džons.
Bio je prvo zajedničko dete Hejvuda Džonsa, radnika zaposlenog u humanitarnom udruženju za nezbrinutu decu, i konobarice Margaret Barns, koji su se upoznali pošto su oboje prošli kroz mukotrpne bračne brodolome.
U novu vezu ušli su ona sa sinom Terijem, on s kćerkicom Anetom, a venčali su se u proleće 1947, što je za ono vreme bilo prilično skandalozno, pa je porodica često bila predmet komšijskih ogovaranja.
Dejvid zbog toga nije toliko patio koliko zbog strogosti oca i odsustva majke koja je jedva stizala da obavi sve poslove.
Nedostatak bliskosti sa roditeljima ostavio je psihičke posledice i Dejvid je kasnije nekoliko puta pričao kako je dugo bio “nesiguran, bojažljiv i beskrajno usamljen”.
Spas je stigao u vidu televizora koji su njegovi roditelji kupili kako bi mogli da gledaju krunisanje kraljice Elizabete II, a vrlo brzo u dom Džonsovih stigao je i gramofon. Slušanje muzike, prvenstveno The Plettersa i Fetsa Domina, iz korena je promenilo Dejvidov život. A kad je prvi put čuo pesmu “Tutti Frutti” Litl Ričarda, mislio je da će eksplodirati od uzbuđenja.
– Mislio sam da slušam samog Boga – priznao je pošto je i sam postao velika zvezda.
Nezainteresovanost roditelja, koji su se posvetili Teriju pošto mu je dijagnostifikovana šizofrenija, naterala je Dejvida da upiše tehničku školu, u kojoj se sprijateljio sa Džordžom Andervudom.
Iako su se 1962. žestoko potukli zbog devojke, posle čega je Dejvid išao na nekoliko operacija oka (i pored toga ostala mu je proširena zenica levog oka, zbog čega je izgledalo kao da su mu oči različitih boja), ostali su prijatelji do kraja života.
Uostalom, zajedno su osnovali nekoliko bendova. Iako je uspeh izostao, Dejvid se nije gubio nadu, pa je tako napravio prvu transformaciju u karijeri – postao je Dejvid Bouvi, kako ga ne bi mešali sa Dejvijem Džonsom iz The Monkeesa, a 1967 pod tim imenom objavio je i prvi album, koji baš i nije naišao na oduševljenje publike.
Da bi preživeo, Bouvi je nastupao u kabareima i klubovima, i paralelno studirao ples i pantomimu, što je uticalo na novu promenu – počeo je da nosi ekscentričnu odeću i uvek bio upadljivo našminkan.
Drugi album, “Space Oddity”, objavio je 1969, a već sledeće godine izdao je “The Man Who Sold the World”, za čiji je omot Bouvi pozirao u haljini, i tako označio početak jedne od najvećih muzičkih karijera 20. veka, koju nije određivala samo muzika nego i androgini, seksualno provokativan, ponekad čak i šokantan imidž.
Sa objavljivanjem albuma “The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars”, Bouvijeva karijera još više je napredovala, a svet je upoznao jedan od njegovih alter-ega – Zigija Stardasta. A kad je Zigi odslužio svoje, “rođen je” Aladin Sejn, koga je nasledio “Thin White Duke”.
U to vreme, muzičar je uveliko bio u braku sa Endži, s kojom je 1971. dobio sina Dankana, sada uspešnog reditelja. Njihov porodični život bio je daleko od onog konvencionalnog jer su njime dominirali potoci alkohola, brda droge i, naravno, seksa bez granica.
Sam muzičar je tokom karijere davao kontradiktorne izjave o svojoj seksualnosti što je dovelo do toga da ga neki vide kao gej, drugi kao biseksualnu, a treći kao strejt osobu.
Dekadentan život imao je svoju cenu – Bouvi je postao zavisnik od raznih droga, a brak sa Endži sve brže išao je ka ponoru.
Sve je kulminiralo njenom depresijom i pokušajem samoubistva 1978. Iz braka je izašla 1980, s relativno skromnom “otpremninom” od 750.000 dolara.
Bračni brodolom nije mnogo uticao na Bouvija – otkrio je ljubav prema pozorištu, pa je 1981. glumio u komadu “Čovek-slon”, a 1983. objavio je komercijalno najuspešniji album “Let’s Dance”.
I tokom osamdesetih godina prošlog veka nastavio je sa “seks-droga-rokenrol” životom, ali sve se promenilo 14. oktobra 1990. kad je upoznao somalijsku manekenku Iman Mohamed Abdulmahid. Zbog nje se odrekao većine poroka i kasnije je uživao u tek ponekom piću i Malborou.
Iako su se mnogi čudili kako je Bouvi, poznat po turbulentnom i poročnom ljubavnom životu (pripisivale su mu se romanse i veze sa Elizabet Tejlor, Marijanom Fejtful, Bjankom Džeger, Suzan Sarandon, Amandom Lir), muzičar je još davno izjavio da je sa Iman bila ljubav na prvi pogled:
– Čim sam je ugledao, odmah sam počeo da smišljm imena za našu decu.
My favorite love story is ours! #BowieForever #ForeverAndEver pic.twitter.com/MbFJh37UyP
— Iman Abdulmajid (@The_Real_IMAN) January 9, 2018
– Nisam bila spremna na vezu. Ali, zaljubila sam se u Dejvida Džonsa, ne u Dejvida Bouvija. Bouvi je samo medijska ličnost. Pevač. Zabavljač. Dejvid Džons je čovek kog sam upoznala – ispričala je Iman pošto su se 1992. venčali i dodala:
– Ko god da misli da je brak rok zvezde i supermodela nešto najbolje na svetu, u pravu je. Moj brak je fantastičan baš onako kako ga zamišljate, jer je Dejvid zabavan, radoznao čovek i mnogo sam naučila od njega.
Bračnu sreću konačno su krunisali 2000. rođenjem kćerke Aleksandrije Zare Džons.
Par se uvek klonio medija, posebno tabloida, a Iman je jednom prilikom priznala kako nikada nije zvala novinare u njihov dom.
– Dom je dom. Mora da se napravi razlika između medijske ličnosti i ličnosti. A ako želiš, možeš da imaš privatan život.
Čuvanje privatnosti ostalo je do samog kraja, a Iman se od supruga oprostila porukama na instagramu: “Borba je stvarna, kao i Bog”, “Ponekad niste svesni istinske vrednosti trenutka dok ne postane sećanje…” i “Voleću te do smrti i videću te na nebu”.
Poslednjeg ispraćaja nije bilo. Po Dejvidovoj želji, kremiran je 14. januara, bez prisustva javnosti.
– Nije vam potrebna komemoracija da bi se sećali Dejvida. Umesto toga, ostaje vam njegova muzika – zaključio je britanski Mirror.
Povodom 70. rođendana Dejvida Bouvija, 7. januara 2017. objavljen je video-spot za pesmu “No Plan”…
Izvor: zenska.tv
