Laibach se vraća koncertima u regionu, a pred nastup na krovu zagrebačkog Muzeja savremene umetnosti 15. juna dali su veoma zanimljiv intervju za Večernji list iz kojeg vam prenosimo najinteresantnije delove…
Okosnica novih koncerata Laibacha su genijalne obrade pesama iz mjuzikla i filma “Moje pesme moji snovi”. Kako sami kažu, to je najbolji program koji trenutno imaju, a na pitanje spremaju li nešto posebno za povratak na krov MSU-a odgovaraju: “Svaki je naš koncert poseban, pa makar bio jednak kao pre 30 godina”.
Dokumentarni film “Dan oslobođenja” govori o izuzetno velikom naporu i strpljenju koje su obe strane morale da ulože da bi se dogodio vaš koncert u Pjongjangu. Ko je bio tolerantniji?
– Svi smo bili jako tolerantni. Bila je to prava škola međusobne tolerancije. Mi smo naravno očekivali cenzuru, pa se zbog toga njome nismo previše opterećivali. Severnokorejska kulturna cenzura je ionako puno nevinija i etičnija od cenzure kakva postoji u razvijenim zemljama Zapada u kojima vlada diktatura tržišta i kapitalističkih odnosa, pa su svi, koji ne žele ‘plesati’ po tim notama, automatski cenzurisani i odsečeni od javnosti. U Pjongjangu su nas tako cenzori zamolili da povučemo neke od pesama koje su jednostavno bile previše zvučno ili vizualno ‘agresivne’ za njihovu percepciju i to smo učinili bez ikakvih problema. Zbog toga koncert nije bio ništa manje “subverzivan”. Laibach jednostavno nije moguće toliko cenzurisati da više ne bi bio Laibach.
Da li ste saznali ko je uopšte bila publika, onih 1.500 ljudi na tom koncertu? Kakav je bio osećaj pred njima na pozornici?
– Publika, koja je sa strane organizatora – Komiteta za kulturnu razmenu – bila pozvana da bude na koncertu, bila je uglavnom iz kulturnih krugova, delatnici raznih muzičkih orkestara, novinari, strani ambasadori i diplomate, plus nekih tridesetak hard core Laibach fanova, koji su u Pjongjang došli sa svih strana sveta, samo da bi mogli da vide taj koncert. Publika je reagovala pristojno, aplauzom nakon svake pesme, a na kraju su se dogodile i stojeće ovacije. Svakako nisu svi uživali – ambasador Sirije npr. žalio se da je “bilo preglasno i da je zvučalo kao mučenje”. Choe Jong Hwan, stariji korejski posetilac, komentarisao je posle koncerta: “Nisam znao da takva muzika postoji u svetu, a sada znam.” Rodong Sinmun (Radničke novine) – službeni list Centralnog komiteta Radničke stranke Koreje – ocenio je narednog dana koncert na naslovnoj strani ovako: “Slovenska grupa Laibach održala je nastup u Pong Hwa teatru. Radnici u srodnim delatnostima, iz Pjongjanga, evropske delegacije i kulturna izaslanstva kao predstavnici raznih diplomatskih i međunarodnih organizacija, članovi osoblja stranih ambasada i iseljenici koji žive u Koreji, bili su u publici. Korejska agencija za kulturnu razmenu, norveški kulturni aktivista Morten Traavik i slovenački muzički sastav Laibach zajedno su pripremili koncert, koji je uključivao pesme, kao što su ‘The Whistleblowers’, ‘Sound of Music’, ’Climb Every Mountain’, ‘Edelweiss’, ’Across The Universe’, ‘Life is Life’, ‘Do, Re, Mi’ i druge svetske klasike i antiratne promirovne tematske pesme. Izvođači snažnih glasova poseduju i jedinstvene stilove pevanja i istakli su lepotu svake pesme svojom virtuoznošću, pokazavši tako umetnički kalibar ove grupe. Na veliko zadovoljstvo publike Laibach je odsvirao i izvrsnu verziju korejske pesme ‘Arirang’.”
Koncert je snimala severnokorejska televizija i delove koncerta prikazivala idući dan na njihovom nacionalnom televizijskom programu, tako da ga je – barem delimično – videla cela zemlja.
Da li je taj silan napor vredeo truda? Šta ste naučili o Severnoj Koreji, a potom i Južnoj, gde ste takođe nastupili?
– Svakako je ta naša poseta Severnoj Koreji vredela svakog truda. Došlo je do prave kulturne i civilizacijske razmene, mi smo naučili puno o toj zemlji, pa i ono, što nam je već bilo jasno kad smo krenuli tamo, a to je, da tamo nije sve crno-belo i da ne treba verovati svakakvim lažnim vestima u vezi s tom državom. Posle smo nastupili i u Južnoj Koreji i, ako upoređujemo obe države, gde živi isti narod, teško je odlučiti gde se zapravo živi bolje. Južna je Koreja doduše demokratska, ali zaista jako totalitarna i korporativna zemlja, gde život uopće nije jednostavan. Skoro bi se moglo reći da smo osetili više sreće i dostojanstva u Severnoj Koreji.
Slažete li se s tezom da umetnost i koncepciju Laibacha Zapad razume isto onoliko koliko i Severna Koreja? I posle skoro 40 godina mnogima još nije jasno jeste li vi kritičari ili propagatori totalitarizma…
– I neka tako ostane. Svako ima pravo i mogućnost da razume Laibach na svoj način, a mi možemo samo podvući crtu – neka živi hiljade interpretacija!
U kojoj bi vam zemlji bio najveći izazov ili želja da nastupite nakon Severne Koreje?
– Voleli bismo da nastupimo u Iranu, ali i u Saudijskoj Arabiji.
Da li je s padom komunizma i raspadom Jugoslavije u Sloveniju i ostale njene bivše republike uopšte stigla demokratija? Traavik u “Danu oslobođenja” kaže da misli kako je Laibach raspadom Jugoslavije postao siroče…
– Stigla je demokratija, ali to ništa ne znači jer demokratija ima svakakvih. Najveći problem Slovenije nije da je to zapravo mala zemlja bez specifične političke težine, nego to da pristaje na takvu definiciju i da se pravi još manjom i nebitnijom nego što zaista jeste. Osamostaljenje Slovenije bio je donekle kolektivan herojski čin, ali to se herojstvo ubrzo izgubilo u konkretnim ekonomskim i političkim problemima nakon osamostaljenja. I Jugoslavija u ekonomskom smislu nije značila baš bog zna što, ali je zato u međunarodnim odnosima bila pravi politički div. Zbog toga nam je žao što se ta zemlja raspala, ali jasno nam je da je konfuzna, kakva je postala nakon Titove smrti, sa svim strvinarima koji su se okupili oko njenog leša, jednostavno više nije mogla da opstane u istoj konstelaciji kao pre. Mi svejedno navijamo za više političke mudrosti i kulturne povezanosti između država koje su nastale na području bivše Jugoslavije.
[infobox title=’Asanž je savremeni Isus’]
Pesma “Whistleblower” s vašeg osmog studijskog albuma “Spectre” iz 2014. posvećena je zviždačima kao herojima današnjice i borcima za slobodu u budućnosti, pa i Džulijanu Asanžu. Kako ste doživeli njegovo hapšenje u Londonu?
– To što se zbiva sa Asanžom je tragično iako smo svi očekivali da će se stvari u vezi s njim najverovatnije razvijati u tom smeru. To protivzakonito hapšenje Asanža u stranoj ambasadi razotkriva pravi ciničan duh vremena, gde aktivista koji, s konkretnim dokazima, osvetljava prljave političke malverzacije koje odlučuju o slobodi svih naroda, ljudske mase ismevaju ili su prema njemu u najmanju ruku indiferentne, a njihovi izabrani politički predstavnici, zbog svojih uskih interesa, nisu sposobni formulisati barem simboličke moralne geste podrške tom čoveku, zbog kojeg su možda posredno čak i sami došli na vlast. Asanž je zbog toga danas pravi suvremeni Isus Hrist.[/infobox]
Da li se Laibach morao prilagoditi novom vremenu i prilikama? Šta se bitno promenilo?
– Za nas se nije puno promenilo, mi se dobro osećamo u svakom sistemu. Zato se i novom vremenu i prilikama nismo previše prilagođavali, samo možda donekle iskalibrirali.
Kako se Laibach nosio s pojavom nacionalizma? Dobar deo Evrope opet koketira s nacifašizmom. Je li to ostvarenje Laibachovih vizija, odnosno upozorenja?
– Fenomenom nacionalizma i nacifašizma mi smo se zaista puno bavili, stoga se nikako ne čudimo što su se oba opet pojavila, i to u velikom planu. U nekom smislu Drugi svetski rat se zaista nikada nije završio. Samo se, poput poluugaslog ali još aktivnog vulkana, povukao ispod površine, gde sve vreme brboće i stvara manje ili malo veće erupcije, a nikada se ne zna kad će on opet buknuti svom snagom. Seizmološki i sociološki znakovi na površini ne pokazuju ništa dobro. S jedne strane neosetljivost široke posleratne populacije na Holokaust te nacionalistička i rasistička nesnošljivost, a na drugoj histerija, koju proizvode destruktivno orijentisane ekstremističke političke stranke i niz drugih nedostataka koji čine sastavni deo kapitalističkog diktata, stvara idealne uslove za oživljavanje tog vulkana. Slovenački ili hrvatski nacionalizmi nisu ništa manje opasni od nemačkog ili američkog nacionalizma. I Prvi svetski rat bio je u velikoj meri rezultat nacionalističkih procesa u malim zemljama naše regije. Drugi je bitan razlog za rast nacifašizma to što – osim nekolicine salonskih, intelektualnih i između sebe obično zavađenih levičara – nema nikakve pametne i dobro organizovane pragmatične, inteligentne levice, a kamoli levičarske internacionale. U Portugalu, npr., gde su uspešno na vlasti socijalisti, u koaliciji s komunistima i trockistima, nema nikakvih nacionalističkih i nacifašističkih stranaka ili eskalacija, a život u zemlji nije nikada bio bolji.
Hoće li trijumfovati desnica?
– Već je odavno trijumfovala.
Likom Isusa Hrista pozabavili ste se već u “Sympathy for the Devil” i u “Jesus Christ Superstar”. Ima li Laibach svoju religiju?
– Imamo; verujemo u Imanentni Konzistentni Duh.
U naučnom radu “Fenomen Laibach” Polona Sitar piše o obratu u kojem je grupa nekada proganjana kao seme zla postala renomirani slovenački brend i izvozni proizvod. Jeste li postali državni bend i u kakvim ste odnosima s današnjom slovenačkom državom?
– Nismo postali državni bend – osim možda svoje države NSK. Imali smo i imamo prijatelje i poznanike na visokim mestima u vladi Republike Slovenije, ali nikako ne iskorištavamo ta svoja poznanstava. Sa slovenskom državom se ne mrzimo, ali između nas nema ni neke posebne ljubavi. Ne dobijamo i ne primamo državne dotacije, a svoju produkciju finansiramo isključivo sami. Jesmo li se komercijalizovali? Ako to znači da smo nezavisni od države, onda da. Ali za sada još uvek nema potrebe da sviramo ni pastirski rok, ni dalmatinske šlagere, ni cigansku muziku, ni fudbalske himne, ni nacionalistički turbo-folk.
Jedna od najpoznatijih teza u temelju filozofije Laibacha je ova: “Sva umetnost podložna je političkoj manipulaciji, osim one koja govori jezikom iste manipulacije.” Imate kultni status širom sveta. Osećate li se ponekad i sami izmanipulisano? Jeste li se možda tako osjećali u Severnoj Koreji?
– Osećamo se ponekad nemoćnima, ali ne izmanipulisanima. U Severnoj Koreji se svakako nismo osećali nimalo izmanipulisanima.
HL/Izvor: vecernji.hr
