Sećam se tačno trenutka kada sam prvi put čuo “Irenu” od Novembra, bilo je to pre više od dvadeseg godina, negde 1994. na olupanom tranzistoru made in EI Niš koji je moj matori držao u svojoj mašinskog radionici u podrumu. Taj stari tranzistor bio je stalno namešten na jedno isto mesto na skali – Radio Beograd, jer ćale je voleo da sluša Minimaksa i njegovu sada već legendarnu emisiju “Tup-tup” koja je išla nedeljom u podne. Pre nje, ako me pamćenje ne vara, išla je neka emisija o domaćem rokenrolu i okviru nje top-lista na kojoj je “Irena” dugo vreme zauzimala visoko mesto. Uprkos ratu i sankcijama, niška rokernol scena tih dana bila je veoma aktivna i veoma raznovrsna i Novembar je, s pravom, bio njena perjanica. “Irena” je bila, može se to slobodno reći, posle dugog vremena, prvi pravi hit nekog benda iz Niša a da to nisu Galija ili Kerber.
Prvi album Novembra izašao je takođe u Nišu kao prvo (i, nažalost, jedino) izdanje nezavisne kuće “No man’s land” koju je pokrenuo Zvonko Karanović, tada vlasnik muzičke radnje a sada poznati i priznati srpski pesnik i romanopisac čija pesma “Rođendan” se našla na albumu. Po mnogo čemu je “Deguelo” ostao kultna i antologijska ploča, na njoj je kao gost na akustičnoj gitari svirao Milan Mladenović i ona je, sasvim opravdano, donela Novembru status jednog od najperspektivnijih domaćih bendova devedesetih. Prema nekima, to je i prvi CD nekog niškog benda.
Uspon je nastavljen i albumom “Bluz južne pruge” a treći album “Licem prema zemlji” je obeležio prelazak u novi milenijum. Meni lično, taj album je značajan jer je izdan u Nišu, od strane SIIC-a (Studentski informativno izdavački centar) koji je poznat kao izdavač kultnog pop-magazina “Pressing”. Otprilike u to vreme sam i uopoznao Kostu. Dobio sam posao kao tehnički urednik u “Pressingu” i tako na neki način postao “vezan” za taj album i konkretno sam bend, tako da je “Licem prema zemlji” bila neka vrsta redakcijske “lektire” pošto se disk stalno vrteo na plejeru. SIIC je u to vreme takođe imao studentsku emisiju “Desetka” koja je išla na Drugom programu Radio Niša. Ekipa koja je radila tu emisiju bila je skupljena po principu koca i konopca a “Desetka” je išlo svaki dan od sedam uveče. Jedan od tonaca na radiju, zadužen za nas klince, bio je upravo Kosta. Bio je profesionalac, znalac svog zanata, dobar kolega, zabavan, odgovoran… Sećam se da mi je objasnio kako Ramonse možeš lako da skidaš ako isključiš jedan zvučnik. Stalno je u set-listu emisije ubacivao neke pank bisere koje do tad nismo čuli tako da je rad sa Kostom bio i neka vrsta edukacije. A bilo je i dobrog zezanja. Sećam se da smo za jednu novogodišnju emisiju radili skeč u kome je kolega glumio Ciganina muzikanta koji najavaljuje gde će svirati za doček. Orkestar se zvao “Zlatni dijamanti” i kolega je najavio i predgrupu – “Neki Decembar, Januar… tako nešto…”. Kosta je znao dobro da primi šalu na svoj račun pa nam je odgovorio tako što je iz kontrolne sobe zavrteo “Tako mlad i tako čist.”
Tih dana se u Nišu baš sviralo… Banovina, Pravni, Andergraund… Kosta je počeo da svira i sa drugarima u bendu Proces i na neki način postao idol i mecena mladim muzičarima. U njegovoj pojavi nije bilo foliranja i nadmenosti, bio jednostavan i direktan. Nakon što je Radio Niš ugašen udruženom zločinačkom organizacijom beogradskih i niških mediokriteta koji su u tome videli način da se dodvore političarima iz prestonice, Kosta je, baš kao i mnogi, morao da ode. Poslednjih godina se bavio prodajom instrumenata i muzičke opreme i za divno čudo, Novembar je svirao više nego ikad.
Niš se nikad nije odužio Kosti. To je, prosto, fakat. Novembar je, de facto, bio institucija grada, ali ljudi koji su se u tom gradu nešto pitali, slabo su marili ne samo za istaknute bendove, nego i rokenrol kao takav. Osim toga, muzika koju je Novembar svirao bila je muzika pobune, a to nikako ne može da se spusti u vaćaroški glib dnevne politike. A stari panker Kosta svakako nije bio neko ko će zarad sitnog ćara da se slizava sa polupismenim političarima operisanim od sluha. On je furao svoju priču, tvrdoglavo živeo svoju muziku, istrajavao u svom buntu i neprilagođenosti… Poslednjih godina u Nišu sam ga viđao svud, kao duha, veliki, dobroćudni momak u rokerici i sa tragovima sede u kosi. Dolazio je na koncerte mladih i neafirmisanih bendova, družio se s muzičarima i umetnicima, sreli bi se tako, u prolazu, u “Black Stage”-u, “Feedbacku”, u Kazandžijskom sokačetu, periferijskim birtijama… Kao da nismo živeli u Nišu, nego u nekoj staroj pesmi Azre.
Iako se sećam tačno te 1994. i “Irene” na talasima Radio Beograda, ne mogu nikako da se setim kada sam zadnji put sreo Kostu. A sretali smo se po gradu relativno često. Otišao je iznenada, bez najave, bez pozdrava… Ali muzika ostaje. I sasvim sam siguran da će Kosta i Novembar tek ponovo biti “otkriveni”, da će, kako vreme prolazi, ono što su snimili dobiti na težini.
Ostaje žal što nas je jedan od najvećih niških rokera napustio tako rano…
Tako mlad i tako čist.
Dok pišem ovaj tekst, još čujem njegov glas, kako mi iz neke nebeske kontrolne sobe poručuje:
“Dekso, nemoj da si opet izašao iz studija dok ne spustim regler…”
Emisija Radio Beograda 2 se zvala “To je samo r’n’r”… Nedeljom od 10-12h.