Kada uđete u polupraznu ostarelu halu pomalo vas uhvati jeza. Znate koga ste došli da slušate, niste tu tek tako. Niste ni očekivali da će biti neka gužva, ali baš da je poluprazno…pitate se kako je to moguće. A kako i nije.
Cena ulaznice je ok ako idete sami na koncert, već u dvoje ili troje… to mora biti posebna stavka u mesečnom budžetu. Uz pitanje – da li vredi? Uh, itekako vredi. Ne sluša se svaki dan bend koji postoji od kraja osamdesetih. Koji je i dalje diskografski i te kako aktivan. Čija karijera je konstatno solidna i uspešna. Koji ima pregršt hitova (mislim da su svakako jedan od najemitovanijih pop rock bendova na domaćim radio stanicama).
A kada dođete i vidite oko sebe sve te fine ljude – poznate, manje poznate i nepoznate i osetite taj neki dobar vajb. Teško je to objasniti, pisati o tome, stvar je osećaja. To zaista nema cenu.
Mislim da niko nije imao prevelika očekivanja. Publika je u većoj ili manjoj meri bila upoznata sa set listom koju su činili neki od najvećih hitova benda Texsas.
Posle dvadesetak minuta solidnog zagrevanja, uz dj-a i producenta pod pseudonimom Kvasir (još uvek osećamo posledice vizuelnih efekata), svetla su se ugasila.
U trenutku kada smo pomislili da ćemo začuti rif dobro poznatog hita “I don’t wanna a lover”, sa razglasa su krenuli Talking Headsi i antologijiska “Psycho Killer” – a publici je postalo potpuno nebitno što se nastup još malo prolongira, jer je bila reč o antologijskom hitu nekoliko generacija. Reakcija je bila adekvatna muzičkom odabiru. Usledio je još jedan klasik – “Rock the Casbah” benda The Clash – kao odličan uvod u ono što će uslediti.
Konačno – snop svetla na gitaristu, te čuveni rif. Kada koncert počinjete najvećim hitom u karijeri, momentalno dobijete adekvatnu povratnu reakciju i tog sekunda postaje nevažno koliko ljudi je u publici.
Na ovom koncertu to je zaista bilo nevažno. Slušali smo mi mnogo posećenije koncerte, sa mnogo manje posvećenijom publikom i interpretatorima.
Ko nije bio u Hali sportova na Texasu, zaista je dosta toga propustio… Pre svega, čuti uživo perfektni vokal Šarlin Spiteri koja zvuči (a bogami i izgleda) kao da za nju vreme stoji.
Kada slušate njen šestočlani bend – prvo pojedinačno instrumente (hvala produkciji, moglo se to solidno iz prvih redova), a onda i celinu, nema sumnje da je reč o vrhunskim muzičkim individuama koje itekako znaju šta je timski rad. Oni jednostavno dišu zajedno. I zvuče baš kako treba, tako da ni najopštriji muzički kritičari nemaju zamerke.
Nadalje, komunikacija sa publikom bila je – perfektna. Da li zbog želje dame koja predvodi bend da se nekako prenebregne činjenica poluprazne dvorane (mnoge od nas to zaista boli, jer je koncert bio onaj koji se upisuje u top 10) ili zbog realne povratne reakcije na zaista izuzetan prijem, aplauze, vrištanje, dobacivanje… ali njena komunikacija je na momente prevazilazila kurtoazne okvire i Spiteri je delovala kao da nam je dobra poznanica i sa scene komunicira sa ljudima koje poznaje.
Njena zahvalnost na prijem i reakciju publike bila je iskrena i suštinska. Kao i iznenađenje koliko dobro publika poznaje pesme benda Texsas, uz opasku “Da li je moguće da smo tek sad ovde došli?!”.
Šarlin je opuštena, neposredna, energična, britkog jezika (jer ipak je iz Škotske…) i magična troduplo više uživo nego na snimcima. Ima snagu tinejdžerke, autoritet u skladu sa svojim godinama i iskustvom, jednostavno – pojava je koja vas ne ostavlja ravnodušnim.
Da je vrhunski profesionalac koji poštuje svoju publiku, kako kroz muziku – tako i verbalno, bilo je jasno do samog kraja koncerta kada je poručila: “Kada smo bili tinejdžeri sanjali smo o ovome. Malo tinejdžera ima tu privilegiju da ostvari/živi svoj san. Hvala vama na tome”.
Texsas je izvodio svoje najveće hitove (hvala Jadranki Janković na fotkanju set liste). Od prvog tona, do bisa od kojeg smo svi konačno izgubili glas (vrhunska interpetacija Elvisovog hita “Suspicious minds”) svaki minut koncerta benda Texsas bio je za pamćenje. Ne, nije to bio spektakl. To je jednostavno bila – sjajna svirka.
Marija M. Karan za Headliner.rs
Potpisujem!