Pa jebiga! Ne volim da psujem kad pišem, ali stvarno – JEBIGA!
Pre petnaestak dana, tačnije 14. marta, pre svih zahvaljujući inicijalnoj ideji naše drugarice, fotografkinje Ive Tanacković, pokrenuli smo akciju – live svirkom PROTIV SVIH VIRUSA. Prvi u regionu. Što nije mnogo važno. Iako jeste. Ali je svakako važna ideja koja je stajalai za svega. Da scenu, osakaćenu odlukom da se svi koncerti odlože a klubovi zatvore, održimo u životu makar u virtuelnoj stvarnosti interneta. Do boljih dana.
I izgurali smo. Celih 15 dana. Za više, očigledno, nije bilo dobre volje.
Pozivali smo, reklamirali, bustovali, cimali sve i svakoga, verovali da će bendovi naći motiv da svoj rad predstave što većem broju ljudi koji u ovom momentu nemaju šta drugo da rade osim da bleje pred računarima… A išli su na koncerte. I išli bi i danas, da mogu. Svašta smo mislili. Samo smo se malo za*ebali.
Jer, uprkos svom busanju u grudi kako su baš oni “spasioci srpske rok scene”, kako treba da se držimo zajedno, kako svako “daje svoj maksimum”, i kako je srpska rok scena jedna “velika srećna porodica”, ispalo je da je sve to jedna velika omlitavela ku**ina!
(Dok sve ovo pišem, nikako ne zaboravljam onu nekolicinu Ljudi (namerno nisam napisao muzičara, nego ljudi s velikim LJ) koji su javili, poslali svoje snimke ili se potrudili da naprave nove i podržali ono što nikako nije bila samo Headlinerova akcija, već vapaj svih koji na ovom prostoru živimo u ovim nesrećnim vremenima – da zaustavimo sve viruse kojima smo okruženi).
Elem, nije Headliner veliki portal. Ne može nikom, ni pod razno, da donese popularnost ni preglede nekih Kija i nekih Prasića, ali tu smo već skoro četiri godine, svakog dana širom otvorenih vrata za sve što se zove rok scena i urbana kultura. Sve to vreme objavljujemo vesti koji niko drugi neće, ne želi ili nema vremena da se bavi njima, prepravljamo, dopunjavamo i opismenjavamo najave za koncerte i po halama i po najmanjim klubovima, gomila bendova svoje prve medijske objave imala je baš kod nas (neki su u međuvremenu toliko porasli i toliko visoko poleteli da više i ne vide odakle su krenuli), AleX je za neke od njih uradila prve pristojne fotografije u karijeri, išli smo na njihove svirke po mestima na kojima nikog i nije bilo osim nas i njih, pravili festivale, delili kontakte, za “dž” snimali spotove… samo da bismo pomogli da ova scena više ne zavisi od dva, tri, pet imena koji su na njoj već “100 godina”. Svesni, jer nismo glupi bogu hvala, da smo u borbi s vetrenjačama. Ne očekujući, iz istog razloga, nikakvo hvala. Jer nismo ovo ni počeli da radimo zbog drugih, već zbog sebe. I svog sna da ovde može da bude bolje. Da može da bude normalno.
Ovo je samo još jedan argument da smo se za*ebali. Nema volje, nema energije, nema podrške, nema scene. Ima samo lenjosti, prazne priče, nadahnuto ljigavih statusa na fejsu, nabeđenih veličina i samozadovoljnih i samodovoljnih luzera. Fejk rokera, metalaca bez m, pankera bez p. Čast izuzecima. Koji će se prepoznati sami. Nažalost, ovi drugi se neće prepoznati. Ili će ih biti baš briga, jer su “predodređeni za velike stvari”. Baš ih zabole za mali Hadliner i njegovu akciju. Njih čekaju O2 arena i svetska turneja.
I zato… mi nećemo da odustanemo. Protv svih virusa borićemo se na sve moguće načine. Protiv svih korona i morona, depresije, straha, paranoje, neznanja, bahatosti, gluposti, laži…
Ko hoće, dobrodošao je.
Ko neće… Jebiga.
