Najvažnija stvar koju treba da vam kažem na samom početku je da probate da zaboravite sve što ste mislili da znate o životu Džejmsa Brauna!
Ako vam je Holivud svojim filmovima krojio mišljenje o njemu, izbrišite sve to. Preslušajte nešto od njegove muzike, zagledajte se u neke njegove fotografije ili nastupe, ispraznite mozak od svih tih (pogrešnih) uticaja i onda se, bez predrasuda, udubite u priču koju priča Džejms Mekbrajd.
Nije samo do Holivuda i tendencije tamošnjih filmskih stvaralaca što je slika o Braunu toliko pogrešna, i do njega je. “Vi ne možete da upoznate Džejmsa Brauna. Zato što on to ne želi“ izjavio je svojevremeno njegov dugogodišnji advokat, koji tvrdi da za 24 godine koliko je radio za njega, nije upoznao nikoga ko se toliko trudio da spreči da ljudi saznaju ko je on zapravo bio.
Jedan dobar deo knjige “Ožeži pa beži: Džejms Braun i potraga za američkim soulom” upravo ide u prilog ovoj izjavi, jer se Mekbrajd trudio da opiše koliko mu je muke trebalo da dođe do ljudi koji znaju nešto o Braunu, nasuprot onima koji samo pričaju ili misle da znaju.
Ono što će vam takođe delovati vrlo interesantno, možda čak i čudno, jeste to što će vam vrlo brzo postati jasno da je boja kože ove legende soula ono što mu je u mnogome odredilo sudbinu.
Nama, ovde, sada to može delovati nebitno, jer, nije li najvažnije to što je on ostavio iza sebe? Ali tamo, tada (pa i sada), “dete zemlje koja se sakrivala – američkog juga“ moralo je da prođe jedan sasvim drugačiji put do uspeha, pa i nazad.
To je očigledno bilo jasno i naručiocima ove biografije koji su vrlo svesno i ciljano izabrali baš Džejmsa Mekbrajda, pisca “crnog“ porekla, koji bi mogao na jedan sasvim drugačiji način da pristupi pisanju ove priče u odnosu na bilo kojeg “belog“ biografa.
Priznajem da je meni lično taj momenat bio pomalo “previše“, ja to ne mogu videti na isti način… dok nisam i sama shvatila ono što je i autor napisao, kao suštinu: “U Braunovom svetu, beli čovek, šta god ta fraza danas značila, definisao je stvarnost. Način na koji belci vide istoriju, njihovo dobro raspoloženje, njihov novac, njihova muzička industrija – to je ono što se računa. Dok to ne shvatite, ne možete da razumete ni Džejmsa Brauna.“
Pomešajte te činjenice sa njegovim potpuno specifičnim karakterom i ludom energijom i harizmom i biće vam jasno zbog čega, recimo, nikad za života nije dospeo na naslovnicu “Rolling Stone“ magazina, zašto je u muzičkom svetu tog vremena bio “13.prase, nekakav čudak, veliki kamen na putu koji ne možete da obiđete, klovn, crna kategorija.“
No, taj čudak ostavio je ozbiljan trag u američkoj (muzičkoj) kulturi: “Svaki čovek ima pesmu svog života. Za Afroamerikance, pesma naših života, pesma cele naše istorije oličena je u životu i vremenu Džejmsa Brauna“.
Nije Braun bio svetac, daleko od toga. Od “kralja soula“, mladog i jakog lika oko kojeg su se vrtele i žene i muzičari, koji je imao privatan avion, novac, tri radio stanice i ko zna šta još sve ne, do propalice, zavisnika, kriminalca…
Dok je odrastao čistio je cipele, bavio se “samoubilačkim boksom“, brao pamuk i krao kola. Onda je “uspeo“, postao neko i nešto. Savetovao mladima da uče i završavaju školu i savetovao one koji su delili poreklo: “Ja sam isti kao ti. Ako sam ja uspeo, možete i vi. Obrazujte se. Postanite neko i nešto“, da ne bi prolazili kroz isto.
Ali on “nije bio biznismen, sve mu je propalo“. Borio se sa pijavicama, ženama i muzičarima koji su ga iskorišćavali, lažnim prijateljima, familija ga je pljačkala a doživeo je i da ga rođena deca tuže za autorska prava. Kada su ga svi napuštali, utehu je našao u drogi. “Braun je bio sam“.
Nije ideja ove knjige ni da ga “raskrinka“ ni da ga digne u nebesa. Imate prava da mislite šta god hoćete o njegovom “kvrgavom“ karakteru i gomili (verovatno) pogrešnih poteza. Uverićete se, ipak, u istinitost tvrdnje da je jedan od “najpoznatijih i najuticajnih Afroamerikanaca u istoriji pop muzike” i shvatićete zbog čega.
Ljiljana Zdravković
