Enter Shikari je britanski rok bend, koji su 1999. godine oformili Kris Baten (bas), Roi Rejnolds (klavijatura i vokal) i Rob Rolf (bubnjevi). Bile su im potrebne četiri godine da uspostave konačni i sadašnji sastav – 2003. im se pridružio gitarista Rori Klulou.
Njihov debitantski album, “Take to the Skies”, iz 2007. godine, odmah je postigao ogroman uspeh. Zatim, album iz 2012, “A Flash Food of Colour”, ponovio je uspeh prvog izdanja.
Konačno, ovogodišnji i njihov najnoviji album, po kom nosi naziv i turneja na kojoj se trenutno nalaze, “A Kiss for the Whole World”, postao je njihovo prvo izdanje koje je zauzelo prvo mesto na top listama.
Dakle, u čemu je stvar? Da li je Enter Shikari “osuđen” na jedan uspešan album po deceniji, ili je u pitanju nešto sasvim drugo?
Čini se da, barem u nekim krugovima, niko za njih nije ni čuo još od pomenute 2012. godine. Kao da su imali svoje vreme, koje je došlo i prošlo.
Ipak, iako ih nije bilo u vrhovima svetskih muzičkih vesti, sudeći prema rasprodatom koncertu u Amerikani, nisu zaboravljeni. Možda malo po strani, ali nikako zaboravljeni.
Sudbinu sličnu njihovoj proživljavaju mnogi muzičari čija je karijera bila na vrhuncu dvehiljaditih i deceniju kasnije.
Navikli smo da nam se vraćaju trendovi stari tridesetak i više godina, ali u poslednje vreme, obnovljeni su i oni koji su bili aktuelni pre svega desetak. Ovaj slučaj je najprimetniji u modi, ali prisutan u svim ostalim kulturnim aspektima.
Novim albumom Enter Shikari sjedinili su svoj karakterističan zvuk kom su verni od samog početka sa onim što je publika kod njih najviše volela u najpopularnijim albumima i tome pridodali moderne uticaje, što u samim pesmama, što u produkciji.
Tako su dobili savršenu formulu koja ih je (ponovo) lansirala u same vrhove top listi.
Kao podrška i adekvatno agresivna priprema za Enter Shikari, nastupio je britanski dvojac Lake Malice.
Etiketirani su kao jedan od najuzbudljivijih bendova u žanru alternativnog metala, bar u državi iz koje dolaze, a čine ga Alis Guala (vokal) i Blejk Kornvol (gitara).
Na binu su izašli sa takvim stavom da publika nije imala drugog izbora nego da ih oberučke i sa oduševljenjem prihvati.
Iako ih je samo dvoje (uz bubnjarku koja im se ovom prilikom pridružila), zauzimali su sav prostor pred sobom. Na podu, u vazduhu, u dodiru sa publikom, bili su svuda.
A onda je, u dvadesetak minuta pauze dok su tehničari pripremali binu, sa razglasa usledio blok najpopularnijih hitova iz osamdesetih.
Tako je Amerikana, sa svim svojim pirsinzima, tetovažama i lancima, u glas pevala “Never Gonna Give You Up”. Sve dok se nisu začuli prvi taktovi pesme “(pls) set me on fire”… I Enter Shikari su bili na bini.
Šutke su počele iste sekunde i ispostaviće se da se nikada neće završiti. Samo će prelaziti iz jedne u drugu, sa kraja na kraj sale, stapati se međusobno i često rezultirati zagrljajima i novim poznanstvima.
Kao da im nije bilo dovoljno što publika već ludi za njima i konačno proživljava dugoočekivani trenutak da ih prvi put čuje u svom gradu, podigli su čitavo iskustvo na viši nivo, donevši sa sobom rasvetu kakvu Dom omladine dugo nije video, propraćenu fenomenalno iznivelisanim zvukom.
Pod Amerikane se od sile koja ga je obuzela ozbiljno zaljuljao, kada se nekim čudom frekvencija masovnog skakanja uskladila, i činilo se kao da će svake sekunde propasti. Gitarista Rori je nekoliko puta bio nošen na rukama publike, inspirisan ranijim primerima svojih fanova.
Da je odavno bilo vreme da dođu u Beograd, pokazala je vatrena publika, još nesvesna čemu prisustvuje.
Konačno, na kvalitet pesama na novom albumu se ne treba preterano osvrtati. Uspeh koji su njime postigli potpuno je opravdan, posebno ako shvatimo da sve to uživo zvuči još bolje, tvrđe i manje sintetički.
Bez obzira na to koja je godina, koji su trendovi u toku, momci sviraju jedinstvenu muziku koju sve više ljudi prepoznaje.
Za kraj, čekirali su se u “The Dreamers Hotel”, poslali nam poljubac za rastanak i nastavili da osvajaju ostale stanice na svojoj turneji.
J. Ilić za HL
