Posle nešto više od godinu dana, slovenački bend Joker Out vratio se u Beograd. Kao i prethodni put, padalo se u nesvest od uzbuđenja, ponovo su doneli sa sobom prepoznatljivu euforiju.
Po starom sistemu, karte su rasprodate za svega par sati. Međutim, ovaj put nisu bili sami i imali su novi album – “Souvenir Pop”.
MRFY, perspektivni slovenački indie sastav, nazvao je sebe “drugim najboljim bendom na svetu”, razume se, naravno, koga su zamislili na vrhu liste. Možda je bila ideja da nas oni drže u neizvesnosti još malo, dok na binu ne izađe Joker Out, ali nije im uspelo, bili su jednako obožavani.
Posvećena publika temeljno je istražila njihov opus, verovatno mesecima unazad slušala sva izdanja od korice do korice, kako bi na pravi način ispoštovala goste. Sa nekoliko prvih pesama, koje smo glasno otpevali, tako da se i frontmen oduševio, dokazali smo da ipak nismo tu zbog nekog fenomena, izgleda ili šminke.
Nismo bili tu kako bismo dva sata gledali nekoliko momaka na bini, zbog njihove prethodne slave. Bili smo tu zbog muzike.
Kad su kao poslednju pesmu odsvirali “San Francisco”, vratili su se na galeriju Amerikane, odakle su nam mahali, tek tada svesni, iz promenjene perspektive, šta su upravo uradili i kakvoj publici su svirali.
Verovatno je najvažnija stvar te večeri bila činjenica da Beogradu, pred rasprodatim Domom Omladine, pred zaljubljenim mladim ljudima, sviraju dva slovenačka benda.
Bilo je važno pre svega njima, bilo je važno i nama. Važno je i na mnogo širem planu nego što je izvođač-publika. Tako nešto se dugo nije desilo, a oni su uspeli to da obnove. Uveden je pojam zajedništva, modernizovan u odnosu na ono na šta smo navikli.
Čim se ugasilo svetlo, kao najava da kroz nekoliko trenutaka stiže Joker Out, nastao je očekivani haos. Vrištanje, plakanje, pa čak i panika, sastavni su delovi karijere beskrajno harizmatičnog benda i svakog strastvenog obožavaoca.
Ne samo da je Joker Out to nosio sa sobom, nego se odlično nosio i sa tim što izaziva kod publike.
“Muzika za Decu” bila je prva pesma na listi, simpatičan odgovor na sve pogrešne spekulacije o njima, dovoljan da pošalje poruku, ali i da površne “kritičare” ponovo izazove.
– ‘Ajde, baci – rekao je Bojan, a onda precizno uhvatio plišanog Deda Mraza koji je doleteo iz publike. Time je uspešno pokrenuo talas igračaka, pisama, crteža i ruža koji nije stao do samog kraja.
Mnogi su želeli njihovu pažnju, skoro svi su je dobili. Svako je dobio svoj pogled, poljubac ili pozdrav. Davali su nam jednako koliko i mi njima, pa i za stepen više.
Ako se prisetimo, oni su bili tu sa ciljem da predstave novi album. Suštinski, nije uopšte bilo važno koja numera i koji album je u pitanju, sve je jednako slušano. Nije bilo važno ni što je tako skoro objavljen novi album, preslušan je već desetinama puta. Tako smo uspešno zadivili Bojana.
– Šta vam je? Ovo su nove pesme, nema dve nedelje kako su izašle – rekao je oduševljeno, ponosan na to što radi.
Kako šta nam je? Devojčice u publici posvećuju ko zna koliko njihovih pesama svojim prvim (ili bivšim) simpatijama, ili ljubavima, ako su malo starije. Pevaju glasno jedna drugoj, okrenute licem u lice.
Ko zna koliko njih je te večeri bilo ili poželelo da bude “Stephanie”. Ne mora sve da bude o ljubavi.
Može da bude o najboljoj drugarici, o mami, o slučajnoj prolaznici koja je pozajmila maramice nekome ko upravo plače u gužvi, dok konačno čuje “svoju” pesmu.
Ako ne pevaju jedna drugoj, onda nekome ko nije tu šalju glasovne poruke i video snimke.
Nisu to samo devojke, tu su i momci, jednako entuzijastični, sami, u grupi ili već odavno plešu sa svojom devojkom, oslobođeni stereotipa da muzika poznaje bilo kakve podele i obeležja.
Stariji u ovom bendu prepoznaju zvuk koji im danas nedostaje, zadovoljni što ima ko da ih nasledi. Dakle, “to” nam je. I zato je među nama u publici bio raspon od 11, do 58 godina, prema Bojanovoj efikasnoj anketi, sprovedenoj pred pesmu “Plastika”.
Kombinovali su tri jezika u pesmama, a vredna publika je u svakom trenutku znala i originalni tekst, ali prevod na traženi jezik.
Koliko god da su tražili da budemo glasniji, koliko god se činilo da glasnije ne može, dokazivali smo suprotno.
Bilo je koncerata u Domu Omladine od kojih se tresao pod. Ali situacija u kojoj se buka čuje napolju, koja preti da od nje popucaju prozori je slučaj rezervisan samo za ove momke.
Kad su se ponovo setili novog albuma, pozdravili su svog producenta, uz anegdotu da im je uputio komentar:
– Jesam li vas poslao u London da tamo pravite balkansku muziku?
Verovatno da jeste. Poslao ih je u London da stvaraju balkansku muziku, na svom jeziku, koju prepoznaje i ceni ceo svet. Još od 2017. ostali su dosledni sebi. Možda, da nije bilo te čuvene Evrovizije, oni danas ne bi bili tu gde jesu.
Veoma brzo, otišli su dalje od “evrovizijskog benda”, prevazišli su obeležja i stigli mnogo dalje od toga. Odavno je vreme da se oslobode te etikete, ali nikada neće zaboraviti kako se njihov uspon desio. Za kraj su odali počast svojoj čuvenoj pesmi “Carpe Diem”.
Nije moglo tu da se završi, pozvani su na bis skoro momentalno. Rekli su da su se do sad šalili sa tim, da su ovaj put hteli da vide kako je kada publika zaista želi još. Po svemu sudeći, bili su zadovoljni. Otpevali su dodatne tri pesme, jednu od njih, “Umazane Misli”, kao karaoke, tako da je mikrofon šetao po prvim redovima.
Obećali su da će se vratiti. Neka odu ponovo u London, neka pišu balkansku ili svetsku muziku, neka pevaju na nekom trećem jeziku. Važno je da će muzika biti njihova.
Nama nedostaje bendova kao što su oni, nedostaje nam takvih koncerata. Publiku imamo, energiju imamo. Glas će nam se oporaviti, opet ćemo učiti pesme za dve nedelje. Čak i brže ako treba, Obećanja su uvek ispunili, mi ćemo uzvratiti istom merom.
J. Ilić za HL
