Uvek je dobro biti prisutan i gledati kako nešto raste i napreduje iz godne u godinu.
Ekipa Headlinera imala je sreće da svedoči kako podgorička Rockstrikcija lagano prerasta u jedan od najznačajnijih regionalnih festivala, što je potvrđeno i u petak uveče, na Stadionu malih sportova u glavnom gradu Crne Gore.
Ambiciozno, hrabro i pomalo ludo (jer, ruku na srce, Podgorica nije, barem još nije, grad rokenrola), ali jedno je sigurno – organizator festivala Janko Popović se ne boji izazova.
Prvo veče devetog izdanja festivala Rockstrikcija otvorio je svima omiljeni Neno Belan sa svojim bendo Fiumens, koji je publici doneo tačno ono što se od njega očekivalo – set pesama koje svi napamet znaju, u horu pevaju, euforični i razneženi u isto vreme – od “Vina noći” (znate ono ljubio sam anđela) i “Rijeke snova”, preko one koja dolazi iz Zagreba, do “Stojim na Katunu” i “Fešte” za kraj.
A onda je binu preouzeo local hero – Rotko Stjuart sa svojim fenomenalnim bendom. I dobili smo onaj pravi festivalski zvuk i huk, jer podgorička publika svaku njihovu pesmu peva od reči do reči, glasnije i od samog Rotka.
Dok ispred bine šetaju parole podrške bendu, ali i lične poruke (“Rotko, razveo si se?” i “Rotko, tu sam. Bivša”) devojčice u prvim redovima vrište, skaču, divlje plešu i kidajusne žice gla, bend u Blues Brothers vajbu na delu demantuje svoj prvi, iako neobjavljeni hit – “Muzičar amater”. Jer oni ne da nisu amateri, nego bi i nekim profesionalcima mogli da drže časove kako se pravi dobra svirka. A uskoro im stiže i taj debi album, i biće zanimljivo videti kuda će to da odvede Rotka i njegove pajtaše.
Šteta što je kraj Rotkovog nastupa skoro prepolovio broj ljudi u publici, jer najbolja stvar prve večeri Rockstrikcije desila se upravo tada. Beogradski antiheroji KoiKoi prvi put su došli u Podgoricu, nabrijani da pokažu zašto su jedan od najboljih bendova mlade generacije. I ne samo da su uspeli u tome, već su doslovno pokidali i bez ikakve dileme napravili sebi ozbiljnu bazu fanova u ovom gradu.
A sve što je bilo potrebno su dve Emilije, jedan Gizmo i jedan nestvarno energični i karizmatični Marko. Njihov hipnotišući ritam, karakteristična igra basa i bubnja uz virtuozne klavijature i povremene gitarske bravure, višeglasno pevanje i iskonski urlici iz dubine stomaka, začarali su sve koji su se našli na stadionu.
Iako je bilo jasno da su mnogi beogradsku četvorku slušali prvi put, energija u publici poslala je jasnu poruku – prepoznali smo vas. Vi ste mi. A bend je to potvrđivao iz pesme u pesmu, od “Ogledalo je zrcalo”, “Hangar”, “Misisipi” i neizostavnog, moćnog “Hrasta” (uz koji se malo i pumpalo, jer, kako pesma kaže, “svanuće dan”), do tek objavljene “Ponovo stran”.
Marko se, kao što ima običaj, u jednom momentu zaleteo u publiku i našao se ubrzo na njihovim rukama, ali hajlajt večeri je bio poziv rendom klincu iz publike da uzme gitaru i pridruži se bendu na sceni. Dakle, sve što jedan koncerti/festivalski nastup treba da ima. I malo više od toga.
Sjajni riječki Jonathan protiv sebe je imao sve – nastup posle katarze, tek najizdržljivije u publici i termin koji gazi baš duboko u noć. Pa ipak, indie petorka koja je nastupala i na Exitu kao pregrupa čuvenim Killersima, odradila je svirku “muški” (bez uvrede za dame, to se samo tako kaže), uz isti pristup i energiju kao što bi vreovatno imali i u O2 areni. A to je odlika pravih, velikih bendova.
Na kraju krajeva, kombinacija Brajan Ferija i Dejvida Bouvija, koju pevač Zoran Badurina nudi i svojim vokalom i savršenim stajlingom, uz iskusnu ritam sekciju i snažne gitare, nikog ne može da ostavi ravnodušnim, ma koliko umoran bio.
Utisak noći: Vraćamo se toplim, mutnim žutim svetlom obojenim, pustim ulicama Podgorice, i pevušimo… “Braćo, pritisnite ga na vrh moga sečiva/liznuće njegovu krv i svanuće dan…”
A.S.I. za HL
