Postoje nastupi koji u trenutku kada se dogode deluju kao još jedan protokolarni deo ceremonije. A postoje i oni koji se pretvore u istoriju. Jedan od takvih dogodio se 2004. godine na ceremoniji Rock and Roll Hall of Fame, tokom posthumnog prijema Džordža Harisona.
Na bini su se tada našla imena koja sama po sebi predstavljaju deo istorije roka: Tom Peti, Džef Lin, Stiv Vinvud i Dani Harison, sin legendarnog gitariste Bitlsa. Pesma je bila očekivana – “While My Guitar Gently Weeps”, jedna od najpoznatijih Harisonovih kompozicija. Sve je delovalo kao klasičan tribute trenutak: nekoliko velikih muzičara zajedno izvodi pesmu u čast autora.
Poslušajte dosad neobjavljenu akustičnu verziju pesme “While My Guitar Gently Weeps”… Objavljena je povodom 50 godina kultnog “White Albuma” The Beatlesa
Ali među njima je bio i jedan gost koji je te večeri promenio sve: Prins.
U tom trenutku, zanimljivo, jedan paradoks već je bio prisutan u muzičkoj javnosti. Nekoliko meseci ranije magazin Rolling Stone objavio je svoju čuvenu listu 100 najvećih gitarista svih vremena. Na toj listi nije bilo Prinsa, što je mnoge muzičare iznenadilo, jer je među kolegama odavno važio za gitaristu izuzetne virtuoznosti. Za širu publiku on je pre svega bio pop autor, producent i multiinstrumentalista, ali u muzičkim krugovima se znalo da je njegov odnos prema gitari daleko ozbiljniji nego što se obično pretpostavljalo.
Prins posthumno uvršten u Kuću slavnih tekstopisaca… Malo kasno, zar ne?
Te večeri u Klivlendu, međutim, nije bilo nikakvog javnog odgovora na tu listu. Barem ne rečima.
Prins je prvih nekoliko minuta nastupa bio gotovo neprimetan. Dok su Peti i Vinvud pevali, a bend držao tempo pesme, on je svirao diskretne ritam fraze, držeći se po strani. Delovalo je kao da je tu samo da podrži bend, bez namere da se istakne. Takav pristup bio je, uostalom, i logičan: ovo je bio trenutak posvećen Džordžu Harisonu, a na bini su stajali njegovi bliski saradnici i prijatelji.
Zanimljiv detalj vezan za taj nastup otkriven je kasnije. Na probi koja je prethodila ceremoniji Prins je, prema svedočenjima ljudi iz produkcije i muzičara na sceni, svirao prilično konvencionalno, gotovo školsku deonicu, vernu duhu originala. Ništa nije nagoveštavalo ono što će se dogoditi sutradan. Delovalo je kao da će njegova uloga ostati diskretna i potpuno uklopljena u kolektivnu izvedbu.
Otkriven bizaran razlog zbog kojeg je Prins odbio ulogu u filmu “Peti element”…
Tek kada je pesma počela da ulazi u završnicu, Prins je napravio korak napred. Ono što je usledilo pretvorilo je taj nastup u jedan od najpoznatijih gitarističkih trenutaka moderne rok istorije.
Njegova solaža počela je relativno mirno, gotovo u duhu Harisonovog melodijskog pristupa. Ali kako su sekunde prolazile, fraze su postajale sve dramatičnije, ton sve viši, a gitara je počela da plače pod njegovim prstima.
Reakcije muzičara na bini bile su gotovo jednako zanimljive kao i sam solo. Tom Peti se u jednom trenutku okrenuo prema Džefu Linu i počeo da se smeje, kao da želi da kaže: “Ovo više nije naš trenutak”. Stiv Vinvud se povukao pola koraka unazad, dok je Dani Harison gledao Prinsa sa izrazom mešavine iznenađenja i oduševljenja.
Šinejd O’Konor tvrdi: Prins je prema meni bio nasilan i zlostavljao me, pešice sam bežala iz njegove vile…
Kasnije je Vinvud kroz šalu priznao da je u tom trenutku pomislio kako će svi na bini izgledati kao amateri pored Prinsa.
U jednom trenutku Prins se okrenuo upravo prema Daniju Harisonu i svirao direktno ka njemu, što je bio mali, ali vrlo jasan gest poštovanja prema autoru pesme i njegovoj porodici.
A onda je došao završni potez koji je dodatno učvrstio mit oko tog nastupa.
Na kraju sola, dok je bend još držao završni akord, Prins je podigao gitaru visoko iznad glave i bacio je u vazduh. Gitara je nestala iza scene i nikada se nije vratila u kadar. Sam Prins se jednostavno okrenuo i otišao sa bine.
Iako je taj snimak kasnije postao jedan od najgledanijih live gitarističkih trenutaka na internetu, ono što ga čini posebnim nije samo tehnička bravura. Solaža je bila pažljivo tempirana, dramaturški građena i savršeno uklopljena u strukturu pesme. Prins je gotovo četiri minuta čekao svoj trenutak, poštujući kompoziciju i kontekst nastupa, da bi tek na kraju otvorio prostor za eksploziju.
Kakav nam je vođa potreban… Odgovor krije još jedan biser iz arhive Prinsa
Zbog toga mnogi danas taj nastup vide i kao svojevrsni tihi odgovor na listu Rolling Stone. Onako kako treba – gitarom.
Ako je cilj bio da se pokaže šta zapravo znači biti gitarista, teško je zamisliti bolji način da se to uradi nego onaj koji je Prins izabrao te večeri u Klivlendu. Jednim soloom koji je zauvek promenio način na koji se govori o njegovom mestu u istoriji gitare.
Podsetite se ovog neverovatnog trenutka:
