Legenda kaže da je u ono vreme (u drevnim knjigama poznato kao i “vreme kada su Bogovi zemljom hodili”) Sarajevo, pored Elvisa i Pušenja, imalo još nekoliko bendova, a da su dva od tih nekoliko bendova bili Ševa i Ševin Orkestar.
Da bi se izbegla zabuna, neko je morao promeniti ime. Učinila su to oba benda. Ševin Orkestar je postao Plavi Orkestar, a Ševa postade Bombaj štampa. A pevač Bombaj štampe nije bio Đuro, već Nedo. No, iako je mesto pevača bilo popunjeno, Nedo, Mišo i Edo odlučuju da nađu frontmena (bitna kvalifikacija koja povlači granicu između bendova koji su zaboravljeni i onih drugih, koje i danas vrlo dobro znamo). Na audiciju pozivaju Đuru. Sve se dešava na jen’, dva, tri, čet’ri: jedna proba, dve pesme, tri piva i četiri džointa. Nakon toga, Đuro je bio novi pevač Bombaj štampe. Legenda dalje kaže da ni danas nije poznato šta je bilo odlučujuće: tri piva ili četiri džointa.
A danas to i nije tako bitno.
Danas pred nama imamo novi album Bombaj štampe, četvrti po redu.
Album jednostavnog (ali nimalo prostog naziva) “Voljeću te vječno, a možda i duže” donosi nam jedanaest (relativno) novih pesama.
“Bilo je pravo dobro” je pesma koja predstavlja pravo dobar izbor za otvaranje albuma i početak putovanja kroz isti. Već sam uvod otkriva nekoliko stvari: da Bombaj štampa ni milimetar ne odstupa od svog zvuka; da je produkcija na zavidnom nivou; da nas kroz svih jedanaest pesama očekuje dobro poznata vedrina kojom zrači rokenrol u izvedbi Bombaj štampe, a ta vedrina nije tek atmosfera kojom pesme odišu, već jasan, odlučan stav kojim se iskazuje otpor prema svim onim mračnim i mutnim stvarima koje su se nadvile nad ovaj naš pali svet.
“Voljeću te vječno, a možda i duže” je stih koji je u naziv albuma lansiran upravo iz ove divne, tople i do koske iskrene pesme o ljubavi koja prskosno traje. Mnogi će se identifikovati skušajući ovu pesmu, a potpisnik ovih redova će sebi dozvoliti slobodu da kaže “i trebalo bi da budu zahvalni na tome”. Numeru prati i veoma dobar spot, a stih Bilo je pravo dobro, to moramo obavezno još jednom ponovit’ preti da na mala vrata uđe u obavezne replike internih zajebancija bliskih ljudi.
Bombaj štampa ima novu pesmu, a u spotu prvi put i Đurina supruga…
Vožnja ne popušta ni tokom “Samo mi daj”, gde štampa potvrđuje svoj neodoljivi šarm i vodi nas kroz svet izgubljenih šansi, ali pogleda uprtog u “noći šarene, što se nikad ne zaborave”.
Kazaljka blago pada na narednoj “Neka lete godine”, ali to nije usporavanje. Više je kao puštanje gasa kako bi putnik što bolje osetio teren i obratio pažnju na sve oko sebe. A oko sebe, putnik odjednom vidi akorde i pažljivo upakovane kockice u mozaik višeglasja i tek tada shvata da ga je pesma uvukla u sebe.
I dok putnik još uvek ne može da razluči da li se provozao sa Bombaj štampom, Leonardom Koenom (ili je to pak bio Kris Ria?), uzde hvata dobro poznata “Whiskey in the Jar” melodija, koja se u Đurinoj vickastoj interpretaciji zove “Viskija mi žao” i predstavlja toplu zajebanciju, inspirisanu retrospektivom niza zanimljivih porodičnih okupljanja.
“Hajmo na put” nas tera da se zamislimo nad sobom i onim što radimo, ali nas diže iz letargije i podseća da smo mi sami ono što nas nosi i pomaže da stignemo tamo gde želimo.
BRANKO ĐURIĆ ĐURO ZA HEADLINER: Novi primitivizam nije mrtav, STALNO DOLAZI SVE NOVIJI I NOVIJI
“Superheroj” je rokenrol koji krči sve pred sobom i moj je definitivni favorit kada je ovaj album u pitanju. A konkurencija nije naivna. Prva je koju sam pustio više od pet puta zaredom. Jedna od onih pesama gde sve leti, a opet se, u tom divljem letu, savršeno uklapa i dolazi na svoje mestu.
“Prati me mjesec” je pomalo nemirna balada, idealna za pojedince koji vole da se upuštaju u duge šetnje, ostajući nasamo sa mislima, a istovremno i za one koji vole da, kada se Mesec usidri na nebu, naspu čašu omiljenog pića i dugo lutaju… u mislima.
Da se u tim lutanjima ne izgubimo, postaraće se ritmična rokačina “Udari me nečim”. Pesma koju smo i ranije imali prilike da čujemo, na albumu idealno pozicionirana da nas trgne, razmrda, nasmeje i… opomene?
Za njom sledi “Samo lagano” i takva je kako joj naziv kaže. Postojana balada koja iznova potvrđuje da je Bombaj štampa i na tom terenu, u stvari – na svom terenu. Pesma koja (kao i “Prati me mjesec”) staje rame uz rame sa “Evo jedne što se svira na plaži”, “Ljubav nije za mene” i “Večeras sam sjajan”.
Deseta po redu je “Nisi sama”. Ona je, ako se ne varam, izašla 2021. Tada sam naišao na podatak da je autor teksta Momčilo Bajagić, a da sama pesma predstavlja podršku glumicama Mileni Radulović i Ivi Ilinčić. Pored toga što i van ovog konteksta pesma poseduje nesumnjiv kvalitet, beležimo je i kao još jedan od dokaza da Bombaj štampa stoji čvrsto protiv svih onim mračnih i mutnih stvari koje sam pomenuo na početku.
Album zatvara neodoljivi, raskalašno raspušteni bluz u vidu “Ona kaže da me voli”, koja će vas naterati da pomislite da se Đuro sa gitarom (ili Đuro sa Nedom i gitarom) ušunjao u vašu sobu, smestio se u ćošak i odlučio da odsvira nešto onako…. od srca… lično za vas.
A ovaj album je takav, ličan i od srca.
Neko je negde napisao (parafraziraću): Čini mi se da je ovo Đurin omaž životu, umetnosti, ljubavi; poštovanje i zahvalnost (na) svemu što je radio i što mu se dešavalo.
I ja tu ne bih ništa menjao, samo bih uz Đuru dodao i ostale koji su, očigledno vrlo predano i posvećeno, učestvovali u stvaranju ovog albuma.
I za kraj ću, sasvim lično, kvarno koristeći ovu priliku, Bombaj štampi uputiti jedno zvanično: “Braomilibraaaaaaaaaomili!”
Nikolas Boleslavski, pisac i muzičar iz Golupca
