Kada reditelj prepusti muziku nekom drugom, uvek postoji bojazan da se njegov senzibilitet i muzički izbori neće poklopiti sa vizijom filma. Zbog toga mnogi reditelji izbegavaju saradnju sa kompozitorima.
Kventin Tarantino je to jednom sažeo ovako:
– Oduvek koristim postojeće pesme. Razlog je jednostavan – to je previše moći da bih je dao nekome ko nisam ja.
Zlokobni vintage… Džon Karpenter predstavio glavnu muzičku temu iz filma “Halloween Kills”
Džon Karpenter je retka suprotnost. On i režira i komponuje, i zahvaljujući tome stvorio je neke od najprepoznatljivijih horor tema u istoriji žanra. Njegov “Halloween” nije samo postavio temelje modernog slasher filma – već je i njegova tema postala sinonim za Majkla Majersa koji stoji iza živice, sa nožem u ruci i zastrašujućom maskom.
Karpenter je muziku radio za sve svoje filmove još od 1974. i “Dark Star”. Ali 1994. poželeo je da u film “In the Mouth of Madness” ubaci postojeću pesmu Metallice. Želeo je “Enter Sandman”. Metalica je rekla – ne.
I tako je nastala njegova sopstvena verzija Metalilica zvuka.
Karpenterova tema, čiji je je koautor Džim Leng, jasno nosi genezu Metallice – rifovi su teški, direktni, ali uz nadrealni ambijentalni preliv koji podiže horor tenziju. U razgovoru za Louder Sound rekao je:
– “In the Mouth of Madness” je inspirisan Metallicom i albumom “The Black Album”. Želeli smo “Enter Sandman”, ali je nismo dobili, pa sam je jednostavno napravio. Danijelov tata (Denijs Dejvis) odsvirao mi je solo i ispalo je odlično. Deca su me uvela u svet Mettalice. Ranije nisam ni obraćao pažnju, a onda su je odjednom slušali stalno. Zavoleo sam tu težinu, tu dramatiku.
Ma ne, uopšte nije scary… Čuveni reditelj Džon Karpenter objavio dve nove pesme
Film nije postigao isti komercijalni uspeh kao njegovi raniji radovi, ali i dalje ima kultni status među ljubiteljima horora. A ono što se često zaboravlja je – Karpenterova muzika. Godinama je pomerao granice horor zvuka, uvodeći sintetizere, minimalizam, repetitivne teme i potpuno novu estetiku strave u filmsku industriju.
Devedesete su za njega bile neujednačene – čas kult, čas promašaj – ali jedno je ostalo nepokolebljivo: soundtrack. Karpenter je kao kompozitor i reditelj imao prednost koju drugi nisu. Istovremeno je upravljao slikom i zvukom, precizno znajući šta sceni treba da bi pogodila gledaoce direktno u stomak.
Možda bi Tarantino stvarno trebalo da nauči da pravi muziku.
