Balkanska muzička diva, Josipa Lisac, profesionalno se bavi muzikom pola veka. Iza nje su ogromni uspesi, velike koncertne turneje po bivšoj Jugoslaviji i svetu.
Iako retko daje intervjue, Josipa kada progovori, ima šta da kaže i uvek je zanimljiva, mistična i svoja.
Kaže da je ne uzbuđuje činjenica da je 50 godina u muzici. Ona aktivno nastupa širom regiona. Josipa ističe da je to što je zovu da gostuje na festivalima gde nastupaju muzičari od 20 godina, njen “psihološki povratak u to doba”.
– Zvuči malo zastrašujuće. Previše sam mislila o tome, ali onda vidim da ljudi slave 60 i 70 godina karijere, pa kažem sebi da sam još mlada. Puno jeste, jer nisam ja samo pedeset godina na sceni, od 1962. sam na pozornici. Još kao dete, u školi, bila sam u dečijem horu Radio-televizije Zagreb. Putovali smo po svetu i po celoj bivšoj Jugoslaviji, tako da je zapravo reč o brojci 58, a to jeste puno – kazala je za Dnevni avaz.
https://www.youtube.com/watch?v=G8gHCAeW8EI
Kakva sećanja nosite iz svoje 50 godina duge karijere?
– Dugo vremena bila sam članica vokalno-instrumentalne grupe O’ Hara, a 1968. godine imala sam i prvi koncert s tom grupom u beogradskom Domu omladine. Početkom jeseni te godine imala sam i prvi nastup na televiziji. Tada su najveće zvezde bili Indexi. Bili su u jednoj TV emisiji u to vreme, bilo je veliko uzbuđenje. Vrlo brzo upoznala sam Indexe. To je bilo sjajno vreme, kada sam koncertno bila vrlo aktivna.
Šta u Vama izaziva osjećaj ponosa kada se osvrnete iza sebe?
– Činjenica da sam uvek bila hrabra. Rizikovala sam u karijeri, pitajući se hoću li uspeti ili ne, jer sam donosila nešto što još nije postojalo na ovim područjima, etablirano u smislu rok muzike, nije bilo mogućnosti izražaja. Više je bila dominantna zabavna muzika, šansona, kancona… Međutim, na području bivše Jugoslavije, osim Indexa, kretala je jedna struja hrabrih mladih ljudi koji su hteli nešto drugo. Kad se osvrnem na taj svoj vremenski hod kroz vreme od 50 godina, onda moram reći da je to stvarno bilo snažno, hrabro, moćno i moram biti ponosna jer sam opstala i istrajala.
Ljudi se vremenom, nakon toliko godina, zasite scene, muzike, blještavila. Je li to slučaj s Vama?
– Umora ima, ali to se ne vidi. Međutim, to je normalno, to je ljudski, da imamo uspone i padove, naročito kada smo ranjeni, kada se prehladimo ili razbolimo. Ja sam vrlo osetljiva i moj najveći problem je što moram sačuvati živce, jer stalno mislim hoću li se prehladiti. Promenila se klima, promenilo se sve, životni hod, ljudi… Ništa nije isto kao pre pet, deset, a kamoli pedeset godina. Zato treba sačuvati energiju, da mogu s osmehom da izađem pred ljude i ponudim im ono što oni očekuju, a kroz godine sam shvatila da ljudi očekuju sve više i više. Oni su sjajni i onda i ja imam ogromnu odgovornost prema njima i poštujem ih, tako da je to jedna lepa priča.
Konačno, Josipa priznaje da se i dalje najsnažnije oseća kada je sama sa sobom, o čemu govori i njen hit “Danas sam luda, ne znam što hoću, danas sam luda, želim samoću”.
https://www.youtube.com/watch?v=qSeyMlYrDLQ
Izvor: Dnevni avaz
