Zagrebački punk vizionari Kurve ponovno pomeraju granice novim izdanjem “Jedna Mladost Jedan Ep”. Četvrti EP je prvi koji su snimili live i time
utelotvorili energiju nastupa uživo. Drugačiji od svih dosadašnjih izdanja, EP je zapravo jedna višeslojna pesma (ili jedan ep) u trajanju od, za punk pojmove dugih šest minuta, a čija je priča ispričana i u vizualno dopadljivom video spotu.
Na underground sceni ranije već poznati po oštroj lirici dostojnoj da se nazove inteligentnom i elokventnom punk poezijom, “Jedna mladost jedan EP” osvešćuje mentalne posledice nezaposlenosti, osećaj bespomoćnosti i mirenja s neostvarenim ambicijama, kao i važnost emocionalne podrške. O odluci da jednu takvu životnu pesmu razvuku na šest minuta su izjavili:
– Mi smo to napali s hrpetinom rifova i napravili pesmu u kojoj se sve kreće, ništa se ne ponavlja, kao neka avantura rifa koji krene iz jedne tačke i završi nakon šest minuta na nekom dalekom, nezamislivom mestu. Tako i tekst prati celu jednu narativnu liniju, zato se pesma zove “jedan ep” jer je za naše tekstualne standarde to zaista ep i po prvi put donosimo neku priču kao sadržaj.
Glazbu i tekst potpisuju Kurve, a snimanje, mix i master radio je Mark Mrakovčić (Dostava Zvuka studio). Art u video spotu delo je Đane Kršulje, dok je za video i montažu zaslužan Toni Plutonij. “Jedna Mladost Jedan Ep” objavljen je za Dostavu Zvuka. Dostupan je na svim streaming servisima, Bandcampu i Youtubeu benda.
[accordion title=’Kurve su…’]
Bruno Margetić – gitara, vokal, Tomislav Gradski – gitara, Karlo Srketić – bas, Vitomir Marinović – vokal, Gabriel Girčenko – bubnjevi[/accordion]
Protresajući muzičku terminologiju u shvatanju što sve sme i može biti EP, kada je nešto ep, a ne singl, manevar je kojim reflektuju stavove na temu šta je zapravo punk danas:
– Život je to neko kretanje, promena, neumoljivost vremena. Za nas je besmisleno da nam bend bude odel za konzerviranje zvuka. Gledamo društvo oko sebe i našu socijalnu stvarnost koja postaje sve kompleksnija, a naše društvo se sve više okreće nekom pogledu unazad, što prepoznajemo kao socijalnu impotenciju, odustajanje i zapravo starenje nekog živog organizma. Isto važi i za pank. Zato nas zanima da neprestano izmeštamo način na koji mislimo o toj mjuzi koju radimo, o panku. Nakon deset godina zajedničkog sviranja i dalje lovimo čistu energiju i nalazimo je u novome, u stvarima koje nismo mogli. Veselimo se susretu s onima koji nas bolje razumeju od nas samih. Kako su znali da prepoznaju oni najveći među nama: “Ne treba nam normalno, ljudi moji idemo!”.
