Postoji razlog zbog čega su žive svirke takve kakve su, zašto velike bine nisu za svaki bend, i zbog čega ta vrsta energije privlači ljude različitih “veličina i boja”. Meni se noćas vrtela baš ta tema po glavi, jer je drugog dana Exita bilo vreme za malo više gitarskog zvuka na Mainu…
Drugi dan Exita je uglavnom onaj na koji dolazite tek pomalo umorni i malo bolje pripremljeni nego na onaj prvi. Na ovaj smo gledali da ponesemo i po neku kabanicu, jer se uveliko spremalo nevreme. Bar je tako izgledalo i nebo ali i škrge koje smo počeli da razvijamo zbog vlažnosti vazduha. Bar nije bilo pakleno vruće kao prvog dana. I odmah je, već po sastavu publike, videlo da je line up za drugi dan drugačiji. Rokeri i metalci različitih generacija popunjavali su prostor…
Veče na Glavnoj bini otvorio je domaći bend Nemesis, koji je vrlo očigledno bio presrećan što je dobio ovako fantastičnu šansu. Devojke su je i zaslužile, da budemo iskreni, one zaista dobro rade to što rade. Od starta su krenule “muški”, dajući sve od sebe da pokažu šta znaju i opravdaju prisustvo na Glavnoj bini Exita. I odlično im je išlo… dok manje od 30 minuta kasnije nije nestalo zvuka “napolju”.
Kasnije se pričalo da je neko “potkačio“ kabl za struju koja je vezana za taj deo ozvučenja. Teško za poverovati, naravno, ali da je bilo tehničkih problema koji su se i kasnije provlačili kroz nastupe drugih izvođača, bilo je. I da je to zasmetalo i muzičarima i nama koji smo pratili koncerte – jeste. Zbog čega god da je, bilo je baš bezveze gledati kako se devojke bez tona opraštaju od publike, na bini na kojoj je realno, trebalo da zvuče “ko kuća“. No, ipak im je taj nastup značio…
– Ogromna je odgovornost otvarati mejn stejdž, ne samo jer je ogroman stejdž nego zato što je retkost biti metal bend i svirati na toj bini. Nama je bilo fenomenalno, dobile smo ogromnu podršku publike i verujemo da smo ih dobro zagrejale za Sabaton – rekla je za Headliner bubnjarka Nemesisa, Selena Simić.
#nemesis #live #exit #exit2018 #Explosive #explosivestage #stage #exitexplosive #petrovaradin #novisad #Novi #Sad
Posted by Rok Pokret – Rock Movement on Sunday, 15 July 2018
Sabaton je najavljen kao najveće gitarsko ime ovog festivala. Bend koji svakako nije A liga metal bendova u svetu, ali koji bez sumnje zaslužuje pažnju. A i dobro poznaje domaću publiku. Prvi put su svirali u Srbiji još 2007.godine, kao podrška nekim drugim bendovima, čega su se i prisetili u toku ove svirke. A isto tako su se prisetili i da je još tad publika znala njihove pesme.
Nešto se desilo u energiji između njih i nas, jer su još nekoliko puta dolazili i svaki put bili sve bolji i svaki put izazivali sve veće interesovanje. Da ne govorimo koliko su samo fanova stekli kada su snimili pesmu “Last Dying Breath”, napisanu na temu odbrane Beograda u I Svetskom ratu. Nije bilo, dakle, ni malo uznenađujuće što se pre njihovog nastupa na prostoru ispred glavne bine stvorila sasvim solidna gužva i što su hiljade ljudi nestrpljivo čekali da padne ta velika crna zastava na kojoj piše ime benda ali i što se Tvrđavom orilo “Sabaton, Sabaton!“.
U tom trenutku kada se to desilo, krenulo je ludilo…
Bina ograđena džakovima peska, tenk, maske, pirotehnika… Da, to su definitivno naši omiljeni autori metal koračnica i pesama sa ratnom tematikom…
– Dugo nismo svirali, nismo bili svesni koliko nam je ovo nedostajalo. Posle dugo vremena svirka, i to baš u Srbiji! – započeo je svoju priču Joakim Broden i pozvao publiku da uživa i da “zaboravimo na jebeni virus”.
“The Great War” je album koji ih je doveo tu, ali bilo je tu dosta dobrih pesama iz cele njihove karijere. Neke od tih novih pesama prvi, kao “Defence of Moscow2, put su i izveli live baš tu u Novom Sadu. Jeste se nekako najviše ljudi podiglo kad su izveli “Primo Victoria”, to je, činjenica, do dana današnjeg, njihov najprepoznatljiviji hit. Posle toga “Swedish Pegaz” koju kažu da nisu vežbali godinu dana i za kraj, ona naša… uz srpsku zastavu na bimovima. I jasno, hiljade telefona u vazduhu koji će zabeležiti taj važan trenutak…
Delovalo je kao da ova publika ne pravi pitanje šta će se svirati… sve se znalo, sve se pevalo, sve se ispratilo onako kako i dolikuje. A publike je bilo, prilično… i mlađe i starije. I svi su se, bez razlike, odlično provodili. Apsolutno ne morate da budete fan Sabatona, mogli ste tamo da se pojavite a da ne znate ni jednu njihovu stvar, ta energija vas samo ponese. Takav mi je utisak bio i tad kada sam ih prvi put gledala u SKC-u, zato sam ih i zapamtila i slušala ponovo.
Ekipa se, potpuno oduševljena što svira na prvom velikom festivalu u Evropi koji se dešava posle pandemije (mada, Arsenal… – nap.ur), dugo opraštala od bine. Očigledna je bila ta ludačka želja da se svira, očigledna je bila sreća što su tu. “Srbija. Hvala!”, viknuo je je Joakim na srpskom i najavio i animirani video o našim “ratnicima” čija ih je hrabrost očigledno inspirisala da i deo svoje muzike posvete baš nama. Napredovali su, postali su bend čiji je koncert spektakl. Pravi gitarski spektakl.
Sabaton / EXIT 2.0Sabaton / Exit Festival
Posted by Radio Beograd 202 on Friday, 9 July 2021
A Main stage je izgledao onako kako treba da izgleda. Mesto za razmenu energije između dobrih i velikih bendova i publike koja za to vreme zaboravlja na ostatak sveta. To je to. Ono drugo se sluša po klubićima i na sluškama sa telefona. Ovo se sluša na koncertu. Zato je valjda i bio puniji Main nego dan pre, zato što koncertna publika želi da čuje koncert. Bina, to vam je ono mesto na kojem mašine ne mogu da zamene one čike sa gitarama i mudima. A energija, to je nešto što je nezaobilazni element žive svirke.
Posle Sabatona na scenu je izašla grupa Van Gogh. Novi/stari imidž, izblajhane kose. Sastav benda koji mnogi od nas nisu uspeli da ukače zbog pandemijske pauze, bez Baneta i Cvike ali sa vanzemaljski sjajnim DragAnom na basu. I elektronski aranžmani pesama koje volimo. Oni možda nisu novost, ali na ovom nastupu, da li zbog zvuka ili zbog malo drugačijeg sastava benda, sve je i izgledalo i zvučalo više elektroniski nego pre. “Ako stanemo, gubimo sve”, “Bez oblika”, “Ekstaza”, “Ludo luda”, “Tragovi prošlosti”… Pevali su se hitovi, provela se dobro ekipa ispred bine.
– Aplauz za srećan rođendan… Exitu… – uzviknuo je slavljenik Đule u nekom trenutku, onako simpatično dvosmisleno.
No, meni se nekako učinilo da to nije onaj Van Gogh na koji smo navikli. Nije ni frontmen ovog velikog benda bio sasvim svoj, nije ga ni glas poslužio baš najbolje, a taj pojačani elektronski momenat kao da je oduzeo malo duše pesmama. Nije to bio loš koncert niti se iko tu loše proveo (naprotiv, publici ni jak pljusak od 10 minuta nije smetao da peva zajedno sa Đuletom i ekipom), nemoguće je da se to desi ovoj prekaljenoj ekipi, ali kao da nije baš sve štimalo onako kako treba.
Stigla je tek kasnije informacija da su i oni, kao i njihovi prethodnici na bini imali gomilu tehničkih problema, te je možda sasvim očekivano da se to odrazilo i na njihov nastup. Sreća da ovu ekipu skoro da ništa ne može iznenaditi, pa su i oni ovu svirku isterali dobro do kraja.
Kako god okrenete, nije mi se skidao osmeh sa lica. Valjda zato što sam onako “pokvareno” bila srećna što su gitare pokazale svoju moć. A koliko bi tek izdominirale da se još neki svetski bend koji volimo pojavio tu… Skroz mi je ok da više volite DJ-eve i Dance Arenu… i da pratite sve trepere i treperke Balkana. Ali bina je bina samo kad na nju stane bend kojem je, takva kakva je, namenjena.
Ljiljana Zdravković za HL
