“Parallax” je projekat Anje Tončić kojim umetnica preispituje svoju egzaktnu bazu istraživanja iz drugačije, vizuelno umetničke perspektive, a kao rezultat rezidencijalne saradnje sa Institutom za teoretsku fiziku čestica i nuklearne energije u Beču.
Stvaralaštvo Anje Tončić bavi se tehnološkom preciznošću, ali i nesigurnostima i greškama – oblastima relevantnim kako za proučavanje osnovnih svojstava, struktura i kretanja materije, tako i svim vidovima kreativnog izraza.
“Parallax” je idejno sumiranje ne digitalnog već isključivo crtačkog oblikovanja podataka čiji je cilj prevođenje svojstava snopa nanočestica elektromagnetizma, svetlosnih refrakcija, radio talasa – sa fokusom na paradoks predstave nematerijalnih odrednica na dvodimenzionalnoj podlozi uz nužnu transformaciju tradicionalno shvaćene tehnike crtačkog medija – provocirajući prividno statične granice i fleksibilnost belog papira i praznog papira.
Vizuelna slika se u tehnološkoj eri rasula do prezasićenosti i savremeni objektiv se već suočava sa sve užim granicama ekrana ili projekcija; stoga je značaj manuelnih sredstava stvaranja sposobnih da zadrže fragmente funkcionisanja, a ne da ih imitiraju, potrebniji nego ikada u umetničkim odnosima; posebno u medijima u kojima se spremno dopušta i čak insistira na primamljivom tabuu svih procesa oblikovanja – na grešci.
Anja Tončić preispituje načine prividno statičnog crteža/slikarstva u svojim dometima medija kako bi stvorila slike koje se ne bave ni apstrakcijom ni reprezentacijom, već proširuju granice prikaza suštinskih fizičkih procesa kao što su ritam, oscilacija i svetlost u svrsi kreativnih agensa – chiaroscuro umesto pigmenta.
Koristeći monohromatsku skalu, ona kreira međuodnose svetlosnih vrednosti, slične onima koje u muzici poznajemo kao kompoziciju u akustičnim relacijama; to jest, sastav univerzalnih sistema, nezavistan od jednog narativa, dogmatizma, deskripcije ili spektakla materijalnih usiljenosti.
Ipak, autorka ostaje precizna u pogledu složenih sistema (prenos longitudinalnih talasa, harmonijskih oscilatora, elektromagnetne indukcije…) koje proučava na egzaktnom nivou, ali ih generiše u umetničkom smislu ne namećući posmatraču analitički zadatak.
Njeno svesno insistiranje na dvodimenzionalnom mediju kao što je prazan papir ili belo platno je ono što njenu praksu izdvaja i otklanja od pokušaja simulacije, iako svoje radove kombinuje sa objektima refleksije kao što su stakleni premaz i ogledala, izvor svetlosti nikada nije veštački i refrakcije (prelamanja), uprkos svojoj prirodi, isključivo su rađene na njenim delima tokom konstruisanja interferencija nacrtanih gestova, što čini gotovo nemogućim da se predeterminiše sama kompozicija (“beli delovi“ ili prikazi svetlosnih (s)kretanja na njenim radovima nisu nacrtani ili slikani, već ostaci nedodirnute površine platna ili papira).
Naizgled, pitanje se može postaviti zbog čega se postupak i proizvod udela svetla, pomeraja i reaktivnosti ne bi opisale softverskim artikulacijama ili beleženjem tragova kretanja kroz razne video manipulacije, ali nepatvorenost ritmičke improvizacije crtačkog manevra je ono u čemu autorka pronalazi cilj težeći da sferu egzaktnog tretira kao polje varijabilnosti i predmet nužnog individualnog iskustva, a ne teorije.
Neobjektivna fenomenologija funkcionisanja održava i suptilan, ali temeljni psihološki karakter u dopuštanju tenzije, greške i potrebe stalnog otpora.
U tom smislu, vizuelizacija podataka u umetnosti Anje Tončić je tačnije vizuelizacija uticaja podataka, i još važnije, njihovih ishoda – odraza.
Pored crteža u medijskom proširenju ka izmenjenom tradicionalnom shvatanju slikarstva i instalacije, ona prvi put prikazuje i svoje analogne zapise (polaroide) napravljene tokom rezidencijalne saradnje i istraživanja sa ITP-om (Institut za teorijsku fiziku – Technische Universitat) u Beču tokom 2019. godine, koje umereno tretira kao vizuelno pamćenje i reference u svojoj likovnoj fusnoti.
Isidora Hawrot
