Menjajući mikrolokacije svog bivstvovanja, sužavajući ili šireći svoj životni prostor i otvarajući ili zatvarajući sebe u tom prostoru, čovek pokušava da svet iz sebe prenese u spoljašnjost, da iskustvu, znanju i verovanju stvori pojavni oblik, da ga opredmeti.
U izložbi “Dostojno Dostojevskog” Teodora Stojanović nastoji da svoja verovanja i shvatanja o liku i delu Dostojevskog pretoči u prostor, a lični utisak prenese na posmatrača.
Inspirisana egzistencijalističkom poetikom Dostojevskog, osećanjima skučenosti i teskobe, atmosferom bezizlaznosti i besmisla u kojima se junaci njegovih dela nalaze, ali i njihovim vitalizmom u smislu traganja za rešenjem, za izlaskom iz paklenih krugova u kojima su zatočeni, umetnica transponovanjem takvog ambijenta osmišljava prostor.
Ona postavlja zidove u koje će pojedinac sigurno udarati, često iz običnog inata, ali zidove koji ga neće zaustavljati, već koji će anticipirati pronalaženje izlaza iz lavirinta.
Teodora takođe stvara i kutak u kojem pojedinac može da se nastani, ispunjava ga sobom, i može da ga osetiti svojim. I to ne bilo koji kutak, već onaj koji će omogućiti da sadržaj, tj. knjiga, govori o sebi a ne o kontekstu u kome se nalazi, ne o prostoru.
I da prostor govori o sebi a ne o sadržaju koji ga ispunjava. Onaj kutak u kome će čovek govoriti o sebi i biti sadržaj… drugome čoveku i drugoga čoveka.
