Stav da nema velikog umetnika bez velikog bola, na svojoj koži osetila je Ivana Peters na putu do medijske titule jednog od najizuzetnijih vokala u regionu.
Koliko su lična životna iskustva doprinela da postanete bolja umetnica?
– Na početku rada grupe Negativ uvek sam govorila da je bol i bes ono što me najviše inspiriše. Nastali smo u vreme bombardovanja, mladi i nesigurni u ono šta nam budućnost donosi. Najprijatnije nam je bilo da sviramo i stvaramo. I meni je komponovanje i pisanje tekstova na neki način bio ventil koji je ispuštao pritisak koji sam osetila u tom periodu. Sada već umem da kanališem i svesno prizovem stvari koje me inspirišu. Sva moja iskustva su me učinila baš ovakvom kakva sam danas.
Ukoliko se osvrnete na dosadašnju karijeru, šta biste promenili, a šta ponovili?
– Možda bih, ipak, ostala u inostranstvu i gradila karijeru van Srbije. Mada, u suštini nisam mogla bez Beograda, bez porodice i drugara. Sigurno bi muzika koju stvaram i izvodim bila bolje prihvaćena negde napolju. Ali i dalje mislim da je ovaj put za mene bio najbolji.
U kojoj su meri nagrade u današnje vreme merilo uspeha, šta jedno muzičko delo čini evergrinom i gde je tu skoro tri decenije rada Ivane Peters?
– Lepo je primiti nagradu za neko delo, pogotovo ako ste u njega uložili vreme, srce, dušu. Naravno, najveće priznanje dolazi od publike i interakcije sa njom na nastupima.
Zbog čega u “tvrđem zvuku”, kako su često mediji opisuju rad benda “Negativ”, nema više žena? Ili, makar, zašto se čini da nisu glasnije, bar onoliko koliko su to koleginice u komercijalnoj muzici?
– Mislim da je ključna stvar u tome što su takvi bendovi u startu amaterski. Nešto što ljudi rade pored posla kojim se bave, već su osuđeni da nisu komercijalni za naše uslove i samim tim ne donose novac. Vraćamo se na neke osnovne stvari i to, da se ja, recimo, bavim samo muzikom i da je na kraju to moj jedini posao. Verovatno se pribegava komercijalnijem pristupu muzici upravo iz tih razloga – da od toga bolje zarađuju. Ali, mislim da se situacija menja dolaskom mlađih snaga i generacija otvorenih prema svetu.
Tokom karijere pravili ste pauze, posle kojih ste se vraćali na scenu u potpuno novom izdanju. Šta sve određuje vaš izgled, način na koji ćete se pojaviti u javnosti i pred publikom?
– Uglavnom se to dešava spontano u mom životu. Osim kada je Peđa Govedarica bio u Beogradu, pa smo se igrali mojim izgledom. Posle nekog vremena, naučila sam da sama spajam sliku i ton, odnosno da ono što ljudi čuju ispratim adekvatnim izgledom. Na kraju krajeva, danas je skoro sve dozvoljeno, a kod mene je akcenat ipak na muzici.
Retko se možete sresti na gradskim dešavanjima, nema vas često ni na televiziji, izgleda kao da ne polažete mnogo na uobičajeni život zvezde. Kome najviše posvećujete vreme?
– Najviše vremena posvećujem ćerki Sari i njenim obavezama i aktivnostima. Sada je već velika, pa mogu više vremena da posvetim sebi i poslu. Uvek kažem da sam muzičar, da nisam poslovna žena. I zato me taj deo mog posla, koji uključuje cirkulisanje u medijima, ne privlači toliko ako nemam novu pesmu, album. Kao klinka sam imala energiju za sve, a sada više doziram energiju, po potrebi.
U poslednje vreme pojedini umetnici uključuju se u humanitarne akcije, a među njima ste i vi. Šta vas je pokrenulo na takvu aktivnost i kako procenjujete rezultate tih akcija?
– Ako postoji način da bilo kome pomognem, ja ću to učiniti. Ne mogu svi da daju sve, ali svako može pomalo da odvoji vreme, pažnju, reč, iskustvo. Od nečega treba krenuti.
HL/Izvor: Grazia.rs
