Otkako se urušila prodaja “fizičkih” albuma, nezaisno od “renesanse” LP ploča koja je ipak specijalistička niša čemu se “poniranjem” bliži i CD, sve je teže ocenjivati nečiju popularnost. Naime, ukupna prodaja CD-ova u Americi pala je sa 500 miliona u 2007. godini na 141 milion primeraka u 2018. godini. Istovremeno, koncertni biznis u Americi dosegao je istorijski vrhunac od 8 milijardi dolara pa je sve važniji pokazatelj nečije popularnosti prihod od nastupa poput koncerta u londonskom Hyde Parku gde će u maju Dilan i Jang okupiti više od 50.000 ljudi po ceni od 75 do 335 funti.
Svakako, tu je i neizbežni YouTube na kome je pesma “Take Me To Church” daleko mlađeg irskog kantautora Hoziera u proteklih pet godina prikupila oko 266 miliona pregleda. U odnosu na tu cifru, tiraž Hozierovog istoimenog debi albuma od milion primeraka izgleda mizerno, ali u današnje vreme i to je “premija”.
Kao i podatak da je “Take Me To Church” imala 87 miliona preslušavanja na Spotifyju i time postala najslušanija pesma na tom servisu 2014. godine. Uzgred, glavni streaming servisi kroz pretplatu su prošle godine u Americi uprihodovali 2,5 milijardi dolara i to je moguće svetlo na kraju dugog mračnog tunela muzičke industrije čiji je globalni prihod od 16 milijardi dolara ipak 9 milijardi dolara niži nego 2002. godine. U taj kolaž valja uklopiti i trenutno prvo mjesto Hozierovog novog albuma “Wasteland, Baby!” na Billboardovoj listi najprodavanijih albuma u Americi, ma šta to u novcu značilo.
Zanimljivo, na britanskoj top-listi albuma dospeo je tek do šestog mesta i odmah pao iza “Divide” (2017) Eda Širana koji se već 106 nedelja dobro drži na istoj listi, a globalno je kroz “fizičko-virtualni” tiraž dosegao 13 miliona primeraka, što je pravo čudo za današnja vremena, pogotovo ako tome pridodamo 14 miliona primeraka njegovog drugog albuma “Multiply” (2014) i 5 miliona prvog “Plus” (2011). Ovo je važno jer kovrdžavi Širan i dugokosi Hozier okupljaju sličnu publiku, a obojica su i kantautori rođeni 1991. godine koji ukazuju da dobar deo mlade publike danas želi nešto drugačije od američkih repera, R&B i dance-pop pevačica, pokojeg pop pevača ili EDM DJ-eva.
Doduše, i Širan i Hozier paze da ostanu unutar konteksta današnje pop muzike, ali Hozier iskazuje i njoj imanentan socio-politički angažman. Tako se uz pomoć vremešne gospel-dive Mevis Stejpls u uvodnoj “Nina Cries Power” poziva na Ninu Simone, Bili Holidej, Kertisa Mejfilda, Vudija Gatrija, Boba Dilana, Džona Lenona, Džejmsa Brauna, Peti Smit, Džoni Mičel, Marvina Geja…
Sve u želji da nastavi sličnu misiju, pa i stilistiku njihovih protestnih pesama što je u osnovi bila i “Take Me To Church” u kojoj se pozabavio “toksičnošću ljubavnog odnosa” katoličke crkve i Irske. Uz zdrave poglede na svet i zabrinutost za njegovu sudbinu, svet koji posmatra ne više kao muzičar na ivici preživljavanja nego kao pop-rock zvezda, valja ceniti i što njegove pesme počivaju i na načelima gospela i soula, bluesa i folka uz koje ga je vaspitao otac bubnjar. A posredno i Van Morison. Konačno, lepo je videti takvog kantautora na vrhu top-lista, čak i ako je “Wasteland, Baby!” nešto slabiji od prvenca “Hozier”.
HL/Izvor: jutarnji.hr
