Rammstein, Beograd, dan drugi…
Ovog puta sasvim lični ugao.
25. maj. Nekad Dan mladosti. Štafeta i slet. 2024. – Rammstein na Ušću, ispod Večne vatre. Simbolično.
Šuškalo se da će na drugom koncertu biti manja gužva. Obično tako bude. Ali ne i ovog puta.
Mnogo opuštenih, nasmejanih ljudi mirno čeka svoj red da prođe kontrolne punktove. Obezbeđenje i čekeri ulaznica takođe opušteni. Možda i previše. Pretres, što bi rekao otac Rafailo, loš, nikakav. Moglo je svašta da se unese. A možda im čika s bradom nije delovao sumnjivo.
I bi Rammstein…
Mada ni mlađima nisu preterano zavirivali u torbe i rančeve. Shvatili, valjda, da ovih pedesetak hiljada ljudi neće praviti nikakva sranja. Samo došli da čuju i vide trenutno možda najveću svetsku koncertnu atrakciju.
A došli – odasvud. Nisam baš raspoznao sve jezike, ali čuo se turski, grčki, rumunski, bugarski, ruski, nešto što mi je ličilo na poljski, naravno engleski i nemački, pored mene, usred srede “partera” na livadi, majka, sin i ćerka iz Talina, dakle estonski…
Kad već pomenuh porodicu… povezivanje beogradskih Dana porodice s koncertom Rammsteina, o čemu se danima s ironijom piše po društvenim mrežama, iz tog ugla uopšte nije blesavo. Da li su mame i tate poveli klince, ili je bilo obrnuto, nije ni važno, ali raspon godina u publici stvarno je bio od 16 do 96.
A između dve tribine, pored prolaza za stending zonu, mladi sveštenik, u mantiji i sa dugom crnom bradom, prekrštenih ruku, nestvarno miran usred gungule oko sebe, smeška se i klimanjem glave otpozdravlja na iznenađene poglede. Sigurno još nije ni vladika ni iguman, ali će možda biti. I možda će pričati vernicima kako je bilo na koncertu Rammsteina. I to je baš kul.
Oni koji su bili na prvom koncertu kažu da je blato bilo “do kolena” (ne sećaju se oni Inđije i RHCP, verovatno), toga u subotu nije bilo, ali je zato bilo tone sena, posutog po vlažnoj zemlji, a miris je bio originalni štalski. Srpski trademark. Nije bio miris kiše, ali jeste miris sena nad Beogradom. A kad se, nešto kasnije, pomešao s mirisom “zelene trave doma našeg”, to je stvarno postala ubitačna kombinacija. Taman kao predigra za Rammstein.
A bina… jebote! Dok je još dan, možda se i bolje vidi koliko je moćna. Sa svim tim zvučnicima, reflektorima, stubovima, liftovima, neidentifikovam delovima opreme verovatno iz NASA arsenala… I ogroman falusni simbol maskiran u lift s led ekranima nasred srede. Sa Palatom federacije u pozadini.
S desne strane glavne bine jedna manja, liči malo na bokserski ring, a na nju, talčo u 20:00 (šta ti je nemačka preciznost) izaze dve lepotice u srebrnim haljinicama, francuski duo Abélard, i na klaviru se igraju pesmama Rammsteina. I nikog nije briga. A šteta. Jer, ustvari, jako dobro zvuče. Ali ljudi nisu tu zbog njih.
Sat vremena kasnije, kreće potpuno ludilo. Onim malopre pomenutim liftom Lindeman i ekipa uz fanfare (Hendlova “Muzika za kraljevski vatromet”), spuštaju se na centralnu binu i počinje brutalni napad na sva čula. Ali savršeno osmišljeni, pripremljeni, izrežirani i sprovedeni napad.
Zašto svaki koncert ne može da zvuči i izgleda ovako?
Možda zbog produkcije koja košta “boga oca” (kad smo već kod toga, koliko li stvarno košta?). A ima nešto i do benda. Koji je usviran do bola. Ima i do Lindemana. Koji manje peva, više recituje, ali nekako uspeva nemoguće. Da nemački jezik zvuči dobro. I da ga peva kompletna masa. Jedan klinac do mene, Čeh čini mi se, od reči do reči. Svaku pesmu.
E sad… uvek sam novinarima kojima sam bio urednik zabranjivao da pišu “gori Ušće, gori Arena, gori ovo ili ono…”. Ali eto, karma.
Sad je stvarno sve gorelo. I bina, i oko bine, i muzičari, zamalo i publika (vreli talas prošao je kroz masu svaki put kad bi se upalile baklje na stubovima sa rasvetom i zvučnicima).
Dakle, jbg, izvini “stari ja”, ali – gorelo je Ušće.
A kad smo već kod toga, nekako ne mogu da se otmem utisku da je Rammstein zapravo, pored toga što su najbolji industrijal bend na svetu, ustvari grupa ozbiljnih piromana koja je pronašla legalni zakonski okvir da se igra vatrom i za to još bude dobro plaćena. Respect!
Bilo je tu još mnogo detalja, kao što je posveta Spilbergovim “Bliskim susretima treće vrste” u uvodu za “Deutschland”, a kad smo već kod te pesme, zanimljivo je bilo, onako fenomenološki, slušati ispod obližnje Večne vatre, “Deutschland uber allen” iz desetina hiljada grla. Čudan osečaj.
I ne, ovo što Rammstein radi svakako nije koncert. Tačnije, nije samo koncert. I zapravo nemam pravu reč da opišem ono što se sinoć dogodilo na Ušću. Predstava. Performans. Šou. Spektakl. U stvari, možda je najadekvatnija reč – Doživljaj. Da, s velikim D.
Konačno, dok su poslednji akordi “Adieu” ispraćali i dalje opuštene, nasmejane i pune adrenalina fanove, i dok je Lindeman na “deset jezika” izgovarao poslednje “hvala”, s druge strane reke, sa Kalemegdana, krenuo je impresivan vatromet. Zvezda je slavila tutulu.
Simbolično.
A.S. Ignjatović
Über allen. A ne alles.
P.s. lep i informativan tekst.