Naša najbolja rok novinarka Jadranka Janković ekskluzivno za headliner.rs opisala je svoj susret sa legendarnim Janom Gilanom tokom njegovog boravka u Beogradu, gde je održao nezaboravan koncert sa BG filharmonijom.
Ali to nije bio sasvim običan susret novinarke i zvezde…
Dočekala sam ga u hotelu, razmišljajući koliko dugo se nismo videli. Nekih dvadeset godina svakako, možda i više…
On nam prilazi laganim korakom, sa stavom pravog britanskog gospodina. Iako su dijametralno različiti, on i Coverdale imaju zajedničku osobinu – izgledaju i ponašaju se kao klasična britanska gospoda. Odmereni. Džentlmeni. I ikone u svakom smislu te reči.
Pružam mu ruku i predstavljam se, a on me kroz osmeh pita: “Šta, nećeš više da me intervjuišeš?” Uvek se zbunim kada me se zvezde sete. Pogotovo one uz čiju sam muziku odrastala. A naročito one koje nisam videla decenijama… I smatram to najvećim komplimentom na svetu! Vrištala bih od sreće što me se moj tinejdžerski idol setio, ali moram da se ponašam.
Pita me da li se još uvek bavim novinarstvom i ja mu objašnjavam kako mediji nisu više ono što su bili. Klima glavom s razumevanjem, ali konstatuje: “Uvek si imala dobra pitanja… Lepo je što si ostala u ovom poslu, što radiš ono što te čini srećnom…”
Krećemo ka studiju Ivana Ivanovića i dok pričam s njim, kroz glavu mi proleću slike… Moja Tanja i ja jurimo Deep Purple ploče po Evropi… Ja, koja na audiciji za lokalni bend, pokušavam da otpevam “Child In Time” – naravno, nisam prošla… Žurke na kojima se obavezno svirao “Smoke On The Water”… Moje uzbuđenje kada sam prvi put intervjuisala Gillana, a diktafon mi crkao u sred istog… Koncert u Budimpešti na kojem se Blackmore naštimavao do u nedogled na bini, a Ian to pokušavao nekako da ublaži…
I evo me sad – sedim pored njega i prolazim s njim scenario nastupa i intervjua… Treba li uopšte reći da je uradio sve što se od njega tražilo? Da je “Smoke On The Water” i “Hush” sa pratećim bendom Ane Štajdohar otpevao iz prve? Da je snimao džingl za Prvu TV trudeći se da “moja Prva” izgovori kao da je Srbin? Da sem Coca Cole i kafe nije tražio ništa drugo?
Potvrdio je ono što odavno znam – da su najveće zvezde ujedno i najnormalniji ljudi.
Bio je iskreno impresioniran reakcijom publike u studiju Ivana Ivanovića. Pažljivo sastavljao set listu za beogradski koncert. Kada je video da fotoreporteri moraju da čuče ispred bine Sava Centra (da ne bi smetali ljudima koji gledaju koncert), sišao je skroz do njih i ispozirao im, da bi napravili što bolje slike.
Sa punih 71 godinu, trudio se da otpeva sve pesme najbolje što može i videlo se da je oduševljen reakcijom publike u Sava Centru. I zato je to jedan od onih koncerata koje ćemo pamtiti i koji se automatski upisao u istoriju rock’n’rolla.
Stara garda koju retko kad možemo da vidimo u punom sjaju. Profesionalan i harizmatičan, frontmen u pravom smislu te reči.
Dok razmišljam koliko se puta tokom karijere peo na binu, koliko muzičkih i modnih pravaca je prošao, koliko sati (tačnije: godina) je proveo u studiju, koliko puta je obišao svet… ne mogu da se otmem utisku da se takvi ljudi više ne rađaju. Odmah se setim današnjih razmaženih zvezda koje neće da rade intervjue, neće da izađu na binu ako hala nije krcata, neće da uđu u studio dok im ne dovedu barem pet producenata… a ovaj čovek je napisao “Child In Time” za deset minuta. Obnovio muzičku školu u Jermeniji. Pevao isečenih stopala do kraja koncerta jer nije hteo da razočara publiku. I sa svakom osobom koja mu je prišla i zamolila za sliku, strpljivo pozirao i davao autograme.
Ono što me je najviše impresioniralo je dostojanstvenost s kojom nosi svoje godine. Dok se njegovi vršnjaci pumpaju botoksom, presađuju kosu i ako baš hoćete, prave decu manekenkama koje mogu da im budu unuke, Ian hrabro nosi svoje bore i svoje sede vlasi. I s ponosom gleda svoju kćerku, tvrdeći da je mogućnost da zajedno s njom nastupa na bini njegova najveća radost.
Mogla bih ovako da pišem do u nedogled, ali zaustaviću se na ovom pasusu. Naš grad je posetio čovek koji je živa legenda rock’n’rolla i fantastičnom svirkom proveo nas kroz muziku uz koju smo odrastali.
Nema gitariste koji barem jednom nije zasvirao “Smoke On The Water”. Nema pevača koji barem jednom nije probao da otpeva neku njegovu pesmu. I tačka.
<>